Šta će nam, zaista, kritičko i analitičko mišljenje, zašto da se mučimo, učimo i mućkamo glavom kad možemo da se NIN-amo i nanamo, da se ljuljkamo i da spavuljkamo na talasima lepog plavog „Levija Štrausa”? Jer, kao što nam je unapred pošteno i potentno obećano, u krajnjem ishodu svakako nam
sleduje – figa. I šlus!

O KRITICI

Tihomir Brajović

Iako nisam direktno prozvan u polemici koju povodom statusa kritike u NIN-u vode Ivan Medenica i Nebojša Spaić, kao bivši književni kritičar ovog „prepoštovanog” nedeljnika osećam potrebu da i sam priložim neku reč. Uopšte nisam iznenađen Spaićevim „delikatnim” otpozdravom na Medeničinu „rukavicu” izazova u vidu teze o „kulturnom genocidu” koji prvopomenuti sprovodi u svom medijskom zabranu. Potpuno u duhu ne tako davne promotivne kampanje novog koncepta i imidža NIN-a, u okviru koje je, uz ogromnu fotografiju ispružene fige, s gradskih bilborda sedmicama poručivano da će ovaj list ubuduće da bude „Drzak s razlogom”, njegov glodur priznaje „da je razlog za sve to bio da se privuče publika. Pa još i mlađa”, te „upravo i iz tih razloga u NIN-u više nema… umetničke kritike”, već se, uz dosledno prisustvo agresivno velikih ilustracija, odsad favorizuje forma prikaza kao jedini valjan vid novinske kritike, viši i funkcionalno „uzdignutiji” – gle čuda! – u odnosu na tzv. umetničku kritiku.
Izgleda, dakle, da Medenica, ja i drugi knjiški moljci dobrano kaskamo za savremenom teorijom i, posebno, praksom kritike, pa ne razumemo da više ne važi uzus po kojem je prikaz sasvim jednostavan kritički oblik, namenjen – kao što i sam naziv sugeriše – najkraćem, informativnom predstavljanju tematsko-sadržinskog plana umetničkih ostvarenja, s rudimentarnom ocenom njihove vrednosti, u najboljem slučaju. Za razliku od konkurentskog Vremena, recimo, ali i velikih svetskih njusmagazina, koji – globalnoj krizi uprkos – iz zagonetnih razloga ipak tvrdoglavo čuvaju žanr umetničke kritike, objavljujući duže i analitički razvijenije tekstove, glavni urednik NIN-a odlučio je, čini se, da uđe u bespoštednu trku s mnogobrojnim dnevnim novinama i njihovim uređivačkim konceptima, te stoga kao svoju Mažino liniju bez pardona određuje zahtev za objavljivanjem isključivo „novinarskih tekstova”. Nema, dakle, više nedoumice i magle – NIN objavljuje samo „novinarski” uobličene „novinarske tekstove”, a to, ako ovde logika još vredi, znači da će ih pisati isključivo novinari, ili pak oni koji će se staviti u novinarsku kožu, i šlus! Tzv. autorsko pisanje, umetnička kritika i ostali bakrači, to odsad ima da bude rezervisano za neki kritičarski „geto”, a ne više za sabiralište intelektualnih individualnosti, za kakvo je – strpljivo gradeći i negujući svoj prepoznatljivi imidž – decenijama važio baš NIN.
Imaju, naravno, glavni urednik NIN-a i njegovi poslodavci u krajnjoj liniji mogućnost da urade šta god hoće, budući da drže kesu iz koje se finansira ovo kulturno novatorstvo u obliku krajnjeg funkcionalizma i pragmatizma. Što se tiče mene (i moje dobrovoljne abdikacije iz NIN-a), ono je bilo nedvosmisleno najavljeno već prošlogodišnjom „dosetkom” s besprimernom racionalizacijom kadrova i poslova pri dodeli Nagrade NIN-a (predsednik žirija i urednik nagrađene knjige u istom liku). Pitanje je, uostalom, da li je ozbiljnoj umetničkoj kritici zaista i mesto u glasilu koje s vremena na vreme objavljuje škakljive temate o „letećim tanjirima” ili, recimo, ovdašnjim seksualnim apetitima, praćene lascivno obnaženim naslovnicama s prstima u donjem vešu, i na taj način, reklo bi se, ulazi u smelu tržišnu utakmicu i s takvim kolosima kao što su Treće oko, Puls, Maksim i ostala žurnalistička ekskluziva. Istoj svrsi, vizionarski oplemenjenoj potrebom za šarmiranjem mlađe publike, očevidno treba da služi i kulturno avangardno misionarstvo u vidu poklon-iznenađenja, kakav je, primerice, bio skorašnji dodatak, nesumnjivo prava „poslastica” za tehnotinejdžere i buduće japi-šampione – kompakt disk sa Štrausovim „taze” valcerima! Ili je možda glavni urednik, primetivši na omotu reči „Štraus” i „plavo” („Na lepom plavom Dunavu”), bio uveren da svojoj ciljnoj publici, prikaza željnim klincima ovdašnjim, zapravo daruje blu-džins u vidu ultraslim verzije slavnih „levisica”?
I mada na prvi pogled može da izgleda kako ne postoji veza između ove potrošačke bagatelizacije i demonstrativne eliminacije umetničke kritike, stvari stoje upravo obratno: to dvoje savršeno pasuje jedno uz drugo. Šta će nam, zaista, kritičko i analitičko mišljenje, sve te autorske egzibicije, tako nenovinarske izmišljotine i „impotentne jezičke bravure kojima je kritika tako često sklona”, ako već možemo da u „leviskama” bezbrižno plešemo po taktu evergrin-valcera i drugih remek-dela lakših nota? Zašto da se mučimo, učimo i mućkamo glavom kad možemo da se NIN-amo i nanamo, da se ljuljkamo i da spavuljkamo na talasima lepog plavog Levija Štrausa? Jer, kao što nam je unapred pošteno i potentno obećano, u krajnjem ishodu svakako nam sleduje – figa. I šlus!
Autor: TIHOMIR BRAJOVIĆ