Još sam u mlađem kenozoiku, sa pogledom na mezozoik, čitala Nin kao kulturološki arbitar srpske periodike. Lično mi nije Medenica u ekstremnoj simpatiji, ali ne mogu da prihvatim ninovsku prepričavačku „kritiku” pozorišne predstave

REAKCIJA

Olga Stojanović

Forma i sadržaj polemike nikada ne mogu izmaći etičkoj oštrini koja šilji pero na aktuelnost, ponekad „zastarelu”, a češće veoma aktuelnu. Glas „Politikinog” Kulturnog dodatka, bez ikakvog udvorištva, ne propušta ni jednu priliku konfrontacije i zato je jedinstven u svojoj vrsti.
Da skratim sa „karakterima” i da „ubijem dve muve” bez prolivanja krvi, ali u jednom potezu, oglašavam se povodom dve polemike između njegove ekselencije Ivana Medenice i „komandosa” Nina Nebojše Spaića povodom krucijalne kulturološke teme o prognanosti estetičke kritike sa stranica ovog kultnog nedeljnika. Još sam u mlađem kenozoiku, sa pogledom na mezozoik, čitala Nin kao kulturološki arbitar srpske periodike.
I sve je bilo u redu dok se aktuelni glodur nije obelodanio sledećim tekstom u Kulturnom dodatku: „Mi objavljujemo novinarske tekstove. Nin radi svoj posao. I nas ništa, osim novinarstva, najboljeg novinarstva, koliko znamo i umemo, ne zanima!”. Preko puta najboljeg novinarstva stoji estetika, etika i kritika. Pa, ako se kritika objavljuje isključivo u hermetičnim časopisima, da ne kažem almanasima, onda najbolje novinarstvo više nije toliko najbolje koliko misli, jer u njemu nema ni filozofije, koja je na gubitku od fiziologije reklamerstva i ekonomije. Lično mi nije Medenica u ekstremnoj simpatiji, ali ne mogu da prihvatim ninovsku prepričavačku „kritiku” pozorišne predstave. Ako bi se Nin samo ovlaš oslonio na sopstvenu tradiciju, onda bi morao biti barem pristojan u odnosu na kulturološki fenomen okruženja u kome je iznikao. Možda je Spaić barbarogenije i sve čestitke uređivačkoj politici Nina u segmentima informativnog i analitičkog novinarstva, ali morala bi se pružiti zakonomerna satisfakcija (sa sve katarziranjem) Medenici, sklonom kritici svega postojećeg u nepostojećem.
Naizgled, kao da ne stoji u vezi s prethodnim, plamti polemika između Sande Rašković-Ivić i profesora Dušana Bjelića o Sandinom ocu Jovanu Raškoviću. Nikad dovoljno ironijske, odnosno porodične distance naspram istorije! Bjelić ne vređa, zapravo, Raškovića, ali se Sanda Rašković-Ivić oseća uvređenom kao kćer. I primarno je pozvanija da komentariše pokojnog oca no što je to profesor u prilici da čini. Jovo Rašković, osim što je bio genije psihijatrije, takođe je bio barbarogenije i, kažimo, tvorac nacionalnog romantizma, koji se posle njegove smrti izrodio u svoj drastični vid.
Niti su u pravu Spaić i Medenica, niti su u pravu Raškovićeva i Bjelić. U pravu je samo vreme koje nosi nove pečate. Hoćemo li ih nositi na koži kao tetovažu?
Autor: OLGA STOJANOVIĆ