Đonom u koleno

Nedeljni utisak

Dragoljub Žarković glavni urednik nedeljnika „Vreme”

Svako malo danas neko raspravlja o etičnosti u poslovanju. Onima kojima je sumnjiva ta navada da se o tome toliko govori rado citiraju poskočicu: „Ko o čemu...”, ali ne sa akcentom na „vojnik o skraćenju” već s naglaskom na drugi deo poskočice.

A baš tu dolazimo do nezaobilazne uloge medija u promociji etičkih standarda i etičke prakse. Ta uloga bi mogla biti ogromna kada bi nam mediji bili - etičniji. Nažalost, kršenje profesionalnih standarda širi se kao kuga. I najeksplicitniji vid etičkih prekršaja u medijskoj sferi je prisutan - govor mržnje. Istina, sužena je mitomanska svest o našoj ekstrapotenciji koja nas je vodila u sukob s celim svetom. Prošlo je doba kada su neki o sebi mislili utoliko bolje što je neprijatelja bilo više i što su neprijatelji bili jači. Tako nam se i govor mržnje pretvorio u pljuvanje po sopstvenom dvorištu - na meti su homoseksualci, žene, politički neistomišljenici, naročito, i poslovični „biciklisti” u nedostatku ustaša, balija i Šiptara.

Mediji su nam se oslobodili, ali je tragično što nema šta da ih ukroti. Sloboda nije u pravu da se ugroze tuđa prava. Objektivna analiza pokazuje da postoje tri razloga za slabo izgrađenu medijsku etičnost. Pod jedan jeste država gotovo zaokružila zakonski okvir za delovanje medija, ali je primena zakonskih rešenja još daleko od svake, a kamoli od poželjne prakse. Regulatorna tela jesu uspostavljena, ali su pravila podložna igri političke moći pa čak i komercijalne sile.

Nacionalna televizija nam je pristojnija nego što je bila, ali nema garancija da će takva i biti u slučaju kadrovske promene - bilo Vlade bilo promene unutar samog televizijskog sistema. Neregulisan je status lokalnih glasila u javnoj svojini. U privatnom sektoru medijskog tržišta vlasništvo je netransparentno. Politika je možda izgubila apsolutnu moć da diriguje medijskom scenom, ali je u prazan prostor uskočio biznis. Srbiji, kao i zemljama u okruženju, preti monopolizacija medijskog tržišta i medijskih resursa.
Pod dva, medijske asocijacije i novinarska udruženja svako malo propisuju neke etičke kodekse, ali se na prste jedne ruke mogu izbrojati oni mediji koji su kodifikovali kakav-takav etički obrazac. Otuda se novinari, urednici i vlasnici ne obavezuju na određeno ponašanje koje bi ih obavezivalo i sankcijama - od gubitka posla do gubitka para. Čak se ne poštuju ni dečja prava. U trci za gledanošću i tiražem, sredstva se podređuju cilju. Pod tri, u Srbiji je razgrađen ili, možda preciznije, nikada nije izgrađen institut pozitivnog javnog mnjenja. To je kao u vicu o engleskoj travi koja je zelena jer je neguju vekovima. Ovde nije sazrela kritička, intelektualna javnost koja bi jasno i bez predrasuda osudila prekršaje etičkih standarda i formirala onu vrstu javnog mnjenja koje bi prekršioce kaznilo gubitkom tiraža i/ili padom rejtinga.

U ozbiljnoj zemlji, da se ne lažemo, teško da bi direktor nacionalne televizije bio čovek koji je svojevremeno tekst o političkoj neistomišljenici naslovio „Pola žena - pola konj”. Ali, kako stvari stoje - boljeg nemamo!

S druge strane, kod nas političari ali i drugi javni poslenici estradizuju medijski i ukupan javni govor. Sve emisije izgledaju kao da su slikane „skrivenom kamerom”, a oni se, ti zamišljeni uzori etičkog i javnog, beče, ače, natpljuvavaju i uskoro će početi da se skidaju i goli.

I za kraj, ali ne zato što je najmanje važno već zato što je to za sve nas možda i najznačajnije, posebnu pažnju trebalo bi obratiti na svestran i pošten razvoj lokalnih medija. U Srbiji, generalno, dolazi do kontrakcije medijskog kapitala. U toku je tržišna utakmica gde se manje gleda na loptu, a više na protivničke noge, trka za tiražem i rejtingom može građane dovesti do toga da sve znaju o događajima na „Farmi”, a da pojma nemaju šta se važno događa u vašem gradu ili opštini. Dok ih nešto ne poplavi.

Autor: Dragoljub Žarković
Izvor: Blic, 14.06.2010; Strana: 5

MC Newsletter 18. jun 2010.