Ritual nekažnjenog zločina

Sudija Vukčević - Jovanović do svog stana dolazi gledajući grafite huligana i sigurno joj nije lako, kao ni Brankici Stanković. Za presudu „Alkatraza“ ima i otežavajuću okolnost, kćerka je tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića, kordinatora Akcionog tima za saradnju sa Haškim tribunalom, u prevodu, za hvatanje Ratka Mladića, idola Partizanovih i svih drugih navijača.
To nikako nije ornamentalni detalj u ovoj opskurnoj priči

Stravična činjenica da u Srbiji jedna novinarka živi uz pratnju dva telohranitelja, preciznije pripadnika Službe za zaštitu lica MUP- a Srbije, dobila je pred kraj avgusta logične nastavke: sudija Vladana Vukčević-Jovanović dobija anonimne pretnje smrću jer je Miloša Radisavljevića Kimija, vođu opasne huliganske skupine „Alkatraz", osudila na 16 meseci zatvora zbog ugrožavanja sigurnosti novinarke Brankice Stanković. Novinarku RTV B92, službena lica štite zbog serijala emisija o pljačkama u srpskom fudbalu, nakon kojih je dobila pretnje vaspitno zapuštenih mladih osoba koji se izdaju za navijače „Partizana“.

Sudija Vukčević - Jovanović izrekla je Radisavljeviću, u domaćoj javosti ocenjenu kao hrabru, ali, ipak, minimalnu kaznu od 16 meseci zatvora za krivično delo ugrožavanje sigurnosti, za koje se može izreći i kazna od osam godina.U decembru prošle godine navijači Partizana, docnije i košarkaši istog tima, proslavljajući pobedu predvođeni Radisavljevićem pevali su u dvorani, na utakmici protiv Šahtjora „Otrovna si kao zmija proći ćeš k’o Ćuruvija”, i dobacivali se gumenom lutkom koja je predstavljala Brankicu Stanković. Lutka je na kraju ritualno uništena, što je bio jasan poziv na linč, a čitava režija značila je da učesnici u toj opskurnoj predstavi znaju šta rade. Slavko Ćuruvija, osnivač i urednik „Dnevnog telegrafa“ i „Evropljanina“ ubijen je 12. aprila 1999. pred ulazom u zgradu u kojoj je stanovao.

Prvi osnovni sud Radisavljeviću je izrekao jedinstvenu kaznu od godinu i četiri meseca zatvora pošto je utvrdio da je izvršio krivična dela ugrožavanja sigurnosti i nasilničkog ponašanja. I pored pretnji pred izricanje presude, sudila je, verujmo, po savesti i prema onome što su drugi stavili u optužni predlog. U Srbiji je danas, dakle, neophodna hrabrost da bi se presudilo huliganu koji poziva na linč novinarke. Još jedan dokaz za to: sudija Jelena Milinović, sudija Prvog osnovnog suda, u postupku protiv šestorice manijaka optuženih za isto delo odbacila optužnicu, konstatujući da pevanje pesme “Proći ćeš k’o Ćuruvija” nije pretnja već uvreda, rugajući se demokratskoj javnosti i novinarima.
 
Sudija Vukčević - Jovanović do svog stana dolazi gledajući grafite huligana i sigurno joj nije lako, kao ni Brankici Stanković. Za presudu „Alkatraza“ ima i otežavajuću okolnost, kćerka je tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića, kordinatora Akcionog tima za saradnju sa Haškim tribunalom, u prevodu, za hvatanje Ratka Mladića, idola Partizanovih i svih drugih navijača. To nikako nije ornamentalni detalj u ovoj opskurnoj priči.

Novinara „Vremena“ Teofila Pančića fizički su u autobusu 26. jula ove godine napala i povredila metalnom šipkom dvojica pripadnika fašističke organizacije Obraz. Pronađeni su i ispitani, imali su debelo obrazloženje za napad na novinara: „nije dobar Srbin“, „podržava gejeve“, „govori u raznim emisijama protiv Srpske pravoslavne crkve“, „zastupa stavove koji su protiv Srba“ Napadači starosti 19 i 18 godina rekli su u policiji da to što Pančić govori i piše „nijedan Srbin ne treba da kaže“, te da Pančićevi stavovi „nisu u skladu sa njihovim programskim opredeljenjima“.

Izvesno je u ovom prepričanom iskazu jednog od nasilnika ovo poslednje, a netačno da to nijedan Srbin ne treba da kaže. Da su ti mlađi punoletnici čitali Pančića pre dvadesetak godina, možda bi imali drugačija „programska opredeljenja“. Nisu mogli, bili su tek deca koju će docnije roditelji zapustiti. Ohrabrujuće je to što ih je već 2. avgusta policija locirala i uhapsila.Ostalo je na pomenutom uplašenom pravosuđu da ovo teško krivično delo sankcioniše. Uprkos mogućim obrazovsko - grobarskim porukama „Pravda za Žužu (jedan od nasilnika). Ne, neka bude nekakva pravda za novinare i normalan svet.

Napadači na Pančića su pronađeni, ali Srbija u kojoj telohranitelji štite novinarku koja se bavila i njenim, državnim, poslom, nije pronašla ubice Radislave Dade Vujasinović, novinarke „Duge“, a trebalo je da prođe decenija i po da se njena smrt okarakteriše kao ubistvo. O ubistvu Slavka Ćuruvije zna se da je bilo državni posao koji je mogao da naredi samo predsednik Republike, a preživeli delovi tadašnjeg aparata Državne bezbednosti i njihovi sledbenici čuvaju tajne. Milan Pantić, ubijen je 2001, a njegovo ubistvo nije rasvetljeno, ostala je priča o tome da je mnogo toga o tajkunskoj privatizaciji u Jagodini znao i pripremao da objavi. Pre više od tri godine eksplodirala je bomba na prozoru novinara „Vremena“ Dejana Anastasijevića, osnovano se sumnja da je navođena iz Haga, on već dugo, s razlogom, ne živi u Beogradu. Policijski odgovori svode se na to da je istraga u toku, ali oni, valjda, nikome osim počinilaca i ljudi iz njihovog miljea nisu dovoljni.

Demokratska javnost, ili ono čemu tom sintagmom tepamo, ušuškana, traži od novinara da istražuju. Novinari su, pak, tražili i traže minimum zaštite dok nastoje da profesionalno rade svoj posao. To dosad nisu dobili od policije i pravosuđa, to je lice Srbije.

Bojan Tončić

O autorima

MC Newsletter, 27. avgust 2010.