Reč-dve o Internetu

U oblasti javnog ili masovnog informisanja i komuniciranja postoji konfuzija u shvatanju i primeni osnovnih pojmova. Tako se, na primer, u Zakonu o javnom informisanju upotrebljava „javno glasilo“ za ustavni sinonim „medij(um)“ili „sredstvo javnog obaveštavanja (ili informisanja)”. Prema članu 11. ovog zakona, javna glasila su novine, radio programi i televizijski programi, servisi novinskih agencija, Internet i druga elektronska izdanja navedenih javnih glasila, kao i druga sredstva javnog informisanja koja pomoću reči, slike, zvuka objavljuju ideje, informacije i mišljenja namenjene javnoj distribuciji i neodređenom broju korisnika.

Međutim, radio progami, televizijski programi i internet izdanja novinskih članaka i programa (u radio-difuziji) jesu mediji ili sredstva javnog informisanja, dok novine i Internet to nisu, već su to mediji ili sredstva javnog komuniciranja. Jer, uopšte, komuniciranje je sredstvo informisanja, a informisanje je sredstvo saznanja. Servisi novinskih agencija ne spadaju u javna glasila, zato što ti servisi nisu neposredno namenjeni javnoj distribuciji, niti služe javnosti, već imaocima sredstava javnog informisanja i komuniciranja.

U medije javnog ili masovnog komuniciranja spadaju novine, AM radio-difuzne stanice, FM radio-difuzne stanice, TV radio-difuzne stanice, kablovski distributivni sistemi, sistemi za višekanalnu distribuciju do više tačaka (MMDS), transponderi za direktnu satelitsku radio-difuziju i Internet - novi javni medij(um) javnog komuniciranja. Internet nije elektronsko izdanje javnih glasila, kao što to piše u zakonu; on je svetska ili međunarodna telekomunikaciona ili elektronska komunikaciona mreža koja predstavlja mešavinu medija javnog i ličnog komuniciranja.

Stručnoj i široj javnosti uglavnom je poznato da su informacija (sadržaj) i komunikacija (prenos informacije) nerazdvojni, kao i da informacija ima primat nad komunikacijom. Drugim rečima, nema informacije (saopštenja ili saznanja) bez komunikacije, niti komunikacije bez informacije. Korišćenjem Interneta poboljšava se, izgleda, sticanje znanja kao skupa povezanih i organizovanih saznanja (informacija).

U SAD i drugim zemljama u svetu zvanično se smatra, između ostalog, da brz razvoj internet usluga predstavlja izuzetan napredak u dostupnosti obrazovnim i informacionim resursima i da ove interaktivne usluge pružaju visok stepen kontrole nad primljenim informacijama, čak i veću u budućnosti kako se tehnologije razvijaju. Međutim, o ovim zvaničnim mišljenjima može i mora da se polemiše.

Usput, opravdano pitanje je koliko je javno informisanje putem internet usluga u skladu sa sledećim citatom: „Kant je dokazivao da znanje nije kolekcija darova dobijenih preko naših čula i uskladištenih u našem duhu kao muzeju, nego da je, u velikom stepenu, rezultat naše sopstvene mentalne aktivnosti; da moramo sebe najaktivnije zaposliti u istraživanju, upoređivanju, ujedinjavanju, uopštavanju, ako želimo da dođemo do znanja.“ (Karl R. Poper, „Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji”, Dvadeset treće poglavlje „Sociologija saznanja“).

Bilo kako bilo, informacione i komunikacione tehnologije su preko Interneta toliko uticale na društvo da se ono samo nazvalo „informaciono društvo” – ekonomski i društveni sistem u kom znanje i informacije čine osnovne izvore progresa i pružaju šansu za razvoj svih država (deklaracija principa Svetskog samita o informacionom društvu, Ženeva, 2003). Na informaciono društvo se gleda kao na otelotvorenje Interneta, kao što se na potrošačko društvo u kapitalizmu gleda kao na otelotvorenje tržisne privrede.

Dejan R. Popović

O autorima

MC Newsletter 4. jun 2010.