Lako je postati novinar, teško je to biti

Postati novinar danas u Srbiji veoma je lako, ali je malo onih ko to zaista jesu i još manje onih koji u profesiji opstaju.

Lako je zato što svako ko bilo šta napiše, uljučujući i zapažanja na sopstvenom blogu, stiče pravo da se nazove novinarem. Ni zakoni ne prave jasnu razliku između medijskih profesionalaca i profesionalnih piskarala i neretko se pisma građana ili rubrike ličnih stavova poznatih i manje poznatih ličnosti nađu u istoj ravni sa novinskim tekstovima, a zbog njih mediji pred sudom.

Novinara koji su obučeni za posao i koji se strogo pridržavaju profesionalnih normi propisanih Kodeksom mnogo je manje od oko osam hiljada deklarisanih „novinara“. Hiperprodukciji kadrova koja je zahvatila novinarstvo umnogome duguje činjenici da je Srbija preplavljena medijima; nacionalnim, regionalnim i lokalnim, elektronskim i štampanim, napokon i tzv. novim koji se, za sada, iscrpljuju u internet izdanjima.

U Registar javnih glasila upisano je više od 850 medija, što znači da u proseku u svakom radi desetak novinara, uključujući i glavne urednike i početnike. Ako se zna da nacionalne redakcije imaju i po više desetina, pa i stotina zaposlenih novinara, jasno je da malim redakcijama preostaje po nekoliko ljudi za sve poslove.

To medije, sledstveno, tera na osiromašenu koncepciju, ilegalno ili legalno prepisivanje drugih, informativni program baziran isključivo na vestima agencija (koje takođe pate od nedostatka ljudi) i, napokon, kvazieksluzivnost oličenu u anonomnim izvorima ili „saznanjima“ dostavljenim posebnim kanalima. Od dve poslednje boljke boluju i nacionalni mediji, što je, opet, uslovljeno nedovoljnim brojem profesionalnih novinara i viškom neobučenih, pa i neobrazovanih i elementarno nepismenih.

Sistemom spojenih sudova, manir anonimne i dirigovane obaveštenosti snižava kriterijume i nivo profesionalnosti, što opet otvara mogućnost još manje obučenima i obrazovanima da „udju u profesiju“ koji se u medijima nađu kad propadnu u školi ili poslu. I tako u krug. Ta kadrovska ponuda otvorila je širom vrata takozvanom diktafon ili mikrofon-novinarstvu, koje se iscrpljuje u pometanju sprave pod nečiji nos i nekritičkom prenošenju svega što se izgovori na brojnim „događajima“, koja, ironije li, sve češće organizuju nekadašnji novinari preobučeni u PR.

Rupe između neproverenih vesti i izjava popunjavaju se raznim mišljenjima koja zauzimaju toliko prostora da se bez griže savesti može govoriti o specifičnom sindromu, kolumnizmu. Komentare o svemu i svačemu pišu i doktori nauka i političari i pisci i glumci i menadžeri i sportisti.., a najmanje profesionalni novinari. Prostor nekada ustupan U SOPSTVENOM MEDIJU samo vrhunskim novinarima za izdvojeno viđenje neke pojave danas se neštedimice daruje mnogima. S druge strane, i sami novinari koji imaju tržišnu prođu svoj talenat i znanje zloupotrebljavaju pa kolumnišu u više medija istovremeno. Treba li reči da su te klon-kolumne vrlo često merene prema mediju u kome su objavljene pa isti autor ima različita mišljenja o istoj stvari.

Dva su ishodišta svih ovih boljki – nesagledivo siromaštvo, s jedne strane i politički voluntarizam, s druge. Ujedinjeni kumovali su medijima kakve imamo danas, podložne (više)partijskim turbulencijama i zahtevima tajkunima.

Profesionalnim novinarima sve je teže da se održe u medijima jer je vrhunski zahtev samoodrživost medija kao preduzeća, ali ne i koncepcije i programa koji bi ispunili osnovnu svrhu postojanja medija – informisanje javnosti. Ekonomska kriza je samo produbila finansijsku i profesionalnu bedu. Dodaju li se tome gotovo neverovatna zatvorenost izvora, pre svega onih koji su zakonom obavezani na javnost rada, potom neuvijena namera vlasti da uređuje sve medije i napokon nelojalna konkurencija onih koji su spremni na svaki ustupak politici i novcu, jasno je zašto danas ima nedovoljno profesionalnih novinara i dobro obrađenih tema. I zašto je novinarstvo danas malo cenjeno i među svim novinarima i u javnosti. I, na kraju, zašto je teško biti novinar.