Realnosti medijskog ambijenta Srbije

I
Na položaj novinarstva u društvu presudno utiče medijski ambijent. Njegova ekonomska komponenta određuje kvalitet, profesionalizam, etičnost i održivost svakog medija. Još početkom 2004 jedno istraživanje o ekonomskom položaju lokalnih medija u Srbiji, od kojih je tada značajan deo bio finansiran iz opštinskih budžeta, jasno je pokazalo da prosečan medij nije održiv. Prošlo je 6 godina, a zaključak važi i dalje. Evo zašto.
Do 23. marta 2010 u Srbiji je zvanično registrovano 886 elektronskih, Internet i štampanih medija i identifikovano 186 piratskih (elektronskih) medija. Ukupno 1072 medija na 7,3 miliona stanovnika ili jedan medij na svakih 6.800 stanovnika Srbije. Poređenja radi u Hrvatskoj, koja ima manje od 4,4 miliona stanovnika, na jedan medij dolazi 17.500 ljudi. Medijsko tržište Srbije je klasičan, školski primer saturiranog tržišta, jer tržište od 6.800 ljudi, kada bi svi i bili potrošaći medijskih proizvoda, ne osigurava nikome opstanak. Već dvadeset godina Srbija ima verovatno najveći broj medija po glavi stanovnika u svetu i 20 godina dugu permanentnu medijsku krizu.
Kako je godinama ovoliki broj medija preživljavao, jeste ekonomsko čudo, ali se ono svodi na tužnu priču o siromaštvu. Mediji su se održavali na prosečno niskim platama novinara, urednika i drugih zaposlenih, na siromašnoj sopstvenoj produkciji, koja se u većini medija svodila na najviše par sati govornog programa, na prepisivanje gotovih tekstova agencija ili Interneta, na koketiranju sa politikom i drugim finansijerima, na toleranciji vlasti prema medijima koji nisu zadovoljavali profesionalne, tehničke, tehnološke, finansijske, poreske, društvene i etičke norme. Dva desetljeća su za prosečan medij u Srbiji period borbe za opstanak, bez razvoja. Poslednjih godina razvojni faktori su i dalje otsutni, a mediji se uglavnom finansiraju iz jednog značajnijeg finansijskog izvora: prodatog oglasnog prostora/vremena (neznatan broj ima još i prihod od prodaje, budžetske dotacije, pretplate i donacije inostranih donatora).

II
Na 1072 medija plasirano je u 2009. godini oglasa u vrednosti od 140 miliona eura u novinama, na radiju, televiziji i internetu. Dakle na jedan medij prosečno je potrošeno 130.000 EURA godišnje ili manje od 11.000 EURA mesečno. Kako da medij s prihodom od 11.000 eura mesečno plaća zaposlene, održava prostorije i tehniku, finansira istraživačko novinarstvo, postiže visok nivo profesionalizma i nezavisnosti, plaća agencije, autorska prava i druge inpute, ulaže u tehnički, tehnološki i najvažniji kadrovski razvoj itd. Bez svega toga nema kvalitetnog novinarstva. A kvalitetno novinarstvo još je uvek bitan faktor razvoja demokratije. Treba otvoreno reći da kvalitetnog razvoja medija u Srbiji (i kvalitetnije demokratije) neće biti dokle god postoji 1100 medija koji dele tržište realno sposobno da održi daleko manji broj medijskih entiteta.
Konkretne brojke to dokazuju: U 2009. u Srbiji prihodi od oglašavanja na televiziji iznosili su 95 miliona eura pa je na 1 TV kuću (ne računajući pirate) otpadalo prosečno 0,96 miliona eura godišnje (U Hrvatskoj 6 miliona), na 1 radio 34.000 eura godišnje, na jedan štampani medij eura 72.000 godišnje a na jedan Internet medij 45.000. Kada se ove cifre podele sa 12 meseci dobiju se iznosi koji ne mogu izneti pristojnu medijsku produkciju ni jednog prosečnog medija. Došlo je vreme da se dvodecenijska politika održavanja svetskog rekorda u broju medija po stanovniku preispita. Dobar početak bi bio najavljeno brzo, efikasno i trajno uklanjanje pirata iz medijskog ambijenta Srbije. Umesto toga, međutim, pre par dana nezavisno telo koje treba da uređuje haotičnu medijsku oblast Republička Radiodifuzna Agencija, objavila je još jedan konkurs za raspodelu novih frekvencija u 53 opštine u Srbiji i tako još pogoršala medijski ambijent.

III
Glavna prepreka poboljšanju opšteg medijskog ambijenta Srbije je neprepoznavanje osnovnog problema - preopterećene medijske oblasti. Ovaj problem proizvodi većinu vidljivih nedaća u medijskom prostoru. Sadašnje dijagnoze su mnogobrojne, ali sve zaobilaze neodrživost opštih uslova za opstanak medija. Umesto toga, optužuje se privatizacija medija kao glavni krivac za gotovo sve, iako je primenjena na manje od 10% medija, zagovara se spas medija povratkom države u medijsko vlasništvo iako je to suprotno osnovnim demokratskim načelima, zastrašuje se javnost navodnim medijskim monopolima iako je Srbija zemlja sa najkonkurentnijim medijskim tržištem, licitiraju brojevi novinara koji su izgubili posao iako niko nema evidenciju o tome, insistira se isključivo na socijalnim posledicama kod analize medijskih fenomena, negira preveliki uticaj politike na uređivanje medija, nerešava se status manjinskih medija na održivoj osnovi, demagoškim parolama štite se novinari od kriminalnih radnji, a progon, zastrašivanje i sudski procesi protiv novinara postali su dnevni društveni standard i sve ih je više. Medijske institucije uglavnom reaguju na ekscesne događaje, nezavisna tela objašnjavaju i opravdavaju svoje (ne) postupanje umesto da energičnije zastupaju interese medija nego interese države. Preostali inostrani donatori pomalo izgubljeno godinama insistiraju na kratkoročnim obrazovnim kursevima za novinare, izbegavajući da se pozabave strateškim pitanjima medija, pravilno procenjujući da bi se mogli konfrontirati s vladajućom politikom kojoj očigledno ovakvo stanje odgovara. Povremene injekcije državnih organa u vidu konkursa za medijske projekte nisu dovoljne za trajna rešenja, a objektivnost kriterija po kojima se dodeljuju se osporava. Neprecizne dijagnoze zamagljuju osnovni uzrok svih problema, pa su ligično i ponuđena rešenja nefikasna.
Međutim, „činjenice ne prestaju postojati, kada ih ignorišete“ . Kao što u gradiću od pet hiljada ljudi ne može opstati na primer 45 pekara, tako ni u Srbiji sa 7,3 miliona ljudi ne može opstati 1100 medija. Zato se u poslednje vreme sve češće zatvaraju mediji, posebno lokalni, jer jednostavno više nema izvora za pokrivanje troškova opstanka ovolikog broja medija. Trend zatvaranja će se nastaviti i pojačati. Pri tome, biće sreća ako presudu o propasti/opstanku pojedinog medija donesu potrošači medijskih proizvoda, a ne i dalje politički voluntarizam.

Goran Cetinić

O autorima

MC Newsletter 9. april 2010.