Mediji u Bugarskoj: I najbolji novinar može da se izgubi u lavirintu

I najbolji novinar može da se izgubi u lavirintu, koji uslovno možemo da nazovemo „vlasnici bugarskih medija“. Bugarski gospodari medija se nalaze na svojevrsnom bojnom polju, nad kojim se prepliću politički i biznis interesi, sfere uticaja, partijska zavisnost, ali i krhka želja da se u ime teške i časne profesije piše i govori istina i samo istina!
Pa tako, u svom poslednjem izveštaju o slobodi medija, Međunarodna organizacija Reporteri bez granica stavlja Bugarsku na poslednje mesto od svih zemalja članica EU.
Inostrani vlasnici bugarskih medija imaju svoje zakone i interese, koji se menjaju u zavisnosti od trenutne tržišne situacije. Tako je News Corporation nedavno prodao najveći bugaski TV kanal BTV vlasnicima Central European Enterprises za 400 miliona dolara. Ovom transakcijom medijski magnat Rupert Mardok je napustio medijsku scenu Istočne Evrope. Prema analitičarima, to je druga velika ekvilibristika na bugarskom tržištu elektronskih medija posle dve godine, kad je američka MTG kupila za 620 miliona evra Novu Televiziju i kablovske kanale Diema.
Bugarsko tržište medija krije neverovatna iznenađenja i senzacije, koje često liče na film naučne fantastike.
Tako i bez toga opterećen bugarskom i globalnom finansijskom krizom Bugarin može da pročita da je premijer Bojko Borisov uzdrmao parlament svojom ocenom da se mediji i novinari pazare na kilogram.
Samo pre desetak dana je postalo jasno da Bugarska nacionalna televizija- BNT tone u dugovima prema telekomunikacijonoj kompaniji Vivakom i ako ne nađe rešenje za dug od 8.2 miliona leva ili oko 4.1 miliona evra, signal nacionalnog medija može da bude ugašen.

Premijer Bojko Borisov

Koliko je interesantna, neobična i nepredvidiva bugarska medijiska scena pokazuje i druga tvrdnja bugarskog premijera, koga novinari vole da citiraju, jer često šokira javnost svojim izjavama. U jednoj TV emisiji aktuelni Premijer Bojko Borisov skandalizuje naciju otkrićem da je poznati bugarski šoumen Slavi Trifonov tražio od primijera 50 % uticaja u vladajućoj partiju Gerb. To podrazumeva de fakto da kod određivanja ministara jednog predlaže primijer, a jednog bugarski šoumen, koji svako veče zabavlja bugare na najgledanoj televiziji. „Žao mi je, to ne može da se desi“, rekao je bugarski primijer. Sledi i rasplet i odgovor druge strane. Nisam tražio 50 % od partije, zato što Gerb nije gibanica.
Svaki Bugarin sigurno ima svoje medijsko mezimče, kome veruje, voli da sluša, gleda ili da čita, na koga se ljuti ili ga obožava, nezavisno od grešaka ili prevara. Ali medijske traume, koje doživljava, vrlo često umeju da nadmaše izdržljivost njegove tolerancije posle otkrića da su veliki broj čuvenih i omiljenih bugarskih novinara radili kao agenti bivše Državne bezbednosti, veliki deo vlasnika privatnih medija takođe. Opravdanja medijskih bosova, da su se greškom našli na spiskovima Državne Bezbednosti ili da su radili za nacionalne interese Bugarske zvuče neubedljivo i tužno za novinarsku profesiju. Svima je jasno, da su se u većini slučejeva komunističke pare prelile u medije tokom dugog perioda bugarske tranzicije. Pitanje je da li će evropska Bugarska dozvoliti da se pretvori u zatočenika poznate formule mediji plus uticaj jednako je vlast.
Nemački novinar Dirk Foerger, koji je prošle godine bio rukovodilac medijske programske fondacije Konrad Adenauer u Bugarskoj ocenjuje, da su vlasnici medija u Bugarskoj često nepoznasti javnosti, a kad su oni pod maskama, auditorijum gubi predstavu o političkoj orijentaciji medija. Moj utisak je, nastavlja Foerger, da se veliki deo bugarskih medija orijentiše u pravcu, kako vetar duva, iako je njihova uloga ne da povlađuju vlasti već da je kontrolišu i kritikuju.
Vrlo često sebi postavljam pitanje - da li novinar može da bude novinar, nezavisno za koju medijsku kuću radi i ko je njen vlasnik. Pitanje nije pretenciozno. Posle mog dugogodišnog rada kao dopisnik iz bivše Jugoslavije prvo za Radio Slobodna Evropa, a posle zatvaranja servisa na bugarskom i u bugarskoj sekciji BBC-a. Kad se vratim u ratne i posleratne godine mog izveštavanja odjednom postajem svesna da sam doživela san svakog novinara - potpuna sloboda izveštavanja.

Primera radi ni jednom od šefova redakcije u Minhenu, Pragu ili Londonu nije palo na pamet da mi kaže šta da pišem, koga da intervjuišem, kojoj partiji i političkoj opciji da priklonim svoje komentare, niti sam bila opterećena američkom politikom prema bivšoj Jugoslaviji. „Jedino opterećenije“ za mene je bilo da proverim informacije iz nekoliko pouzdanih izvora, jer se jedino u novinarstvu ne mogu tolerisati laži i špekulacije...
Novinar koji je osetio tu slobodu medija, vrlo teško može da se prikloni nekoj drugoj medijskoj varijanti, u kojoj neki osioni biznesmen, ili vlasnik medija može da mu diktira kako će izveštavati o potezima vlade ili neke ekonomski povezane grupacije, jer očekuje od nje da dobije na tenderu ili da se domogne što više reklama.
Kao ozbiljan problem medija u Bugarskoj direktor TV Dojče Welle Kristof Lanc vidi uticaj moćnih ekonomskih struktura koje se u Bugarskoj povezuju sa malverzacijama i korupcijom.
Po njemu, proces transformacije iz komunističke diktature u demokratsku zemlju ne može da se dogodi preko noći, ne može da se dogodi ni za 15-20 godina...

Eli Jurukova

O autorima

MC Newsletter 9. april 2010.



Ovaj tekst može da sadrži stav koji nije stav Medija centra. Odgovornost za sadržinu, kao i tačnost podataka, snosi autor teksta.