Sajt Audio i foto arhiv

„Gde su nestale sve te godine, svi ti ljudi kad nas ne bude bilo..?“
Česlav Miloš

Dragoslav Simić, dugogodišnji urednik dokumentarnog programa Radio Beograda 2, pokušao je da da praktičan odgovor na ovo pitanje. Simić je pokrenuo sajt koji će da čuva i baštini i spada u domen nematerijalne kulture. To je pohvala radiju kao mediju.

Audio i foto arhiv je sajt koji Vas vodi u svet zvuka, fotografije i pisanih formi: novinski članci, publicistika, kratka priča, tuđa pisma, nesvakidašnje knjige, dnevnici i slično. Videćete i čuti najznačajnije ljude iz naše političke i kulturne istorije XX veka.

Adresa sajta www.audioifotoarhiv.com
Dragoslav Simić, kontakt e-mail: sicke@sbb.rs

Sa Vericom Barać upoznao me je u Čačku 2001. novinar Zoran Ćulafić. Na moju molbu on je izgovorio ovaj uvodni tekst koji se može čuti u emisiji. Ostalo je rekla Verica u moj mikrofon iste 2001. godine, a autorizovala svoj tekst maja 2002. godine...

• Snimak emisije

• Snimak intervjua

Kum na krštenju malog ruskog emigranta, u Beogradu, Balabina, bio je kralj Aleksandar Karađorđević; logor Jasenovac 1941. i bekstvo majke i malog Balabina; mali Balabin, kurir kod Draže Mihajlovića; Balabin, udarnik na radnim akcijama 1947/8; ruski emigranti se iseljavaju iz Jugoslavije, odlazi Balabin u Australiju; Balabin veliki majstor Masonske lože Australije...; Balabin, predavač po pozivu; prema Balabinovim istraživanjima, Tito član masonske lože...

• Snimak emisje

Nisam bio među novinarima koji su 15. februara 1928. poleteli prvim putničkim avionom iz Beograda za Zagreb, ali sam 80 godina kasnije na inicijativu mog prijatelja Petra Bosnića, kolekcionara i istoričara amatera, zanetog vazduhoplovstvom, upoznao profesorku Mirjanu Krstulović čiji je dada Miodrag Paunović bio jedan od osnivača „Aeroputa“. Ona je zaista imala veliki broj podataka o ovoj kompaniji i nekoliko zanimljivih priča koje su me podstakle da sa velikom radoznalošću priđem ovoj temi...

• Ceo tekst o Aeroputu

• Snimak intervjua

Objavio je knjigu „Sovjetski ternmidor“ Živojina Pavlovića o gulazima u Sovjetskom Savezu. Pavlovića u Užicu streljaju partizani 1941, a knjigu godinu dana ranije zabranjuje cenzura Kraljevine Jugoslavije zbog tek uspostavljenih diplomatskih odnosa sa SSSR...

• Snimak emisije

Roman „Mamac“ Davida Albaharija dobio je NINOVU nagradu 1996. godine, priznanje za najčitaniju knjigu u 1997. godini koje dodeljuje Narodna biblioteka Srbije i nagradu Balkanika za najbolju knjigu objavljenu na Balkanu u periodu od 1994. do 1996. godine.
Prošle 2010. godine u Beogradu je objavljen Albaharijev novi roman „Ćerka“ koji je kao i njegovi predhodni romani naišao na uspeh kod čitalaca.

„Davida poznajem još iz osamdesetih, iz vremena kada je objavio roman „Sudija Dimitrijević“. Ako ste hteli da vidite poslednju modu „farmerke i patike“, trebalo je da sretnete Davida. Uvek vitak, iz „generacije roka i igranki“, nikad nije pušio i pio. Sa prijateljem Rašom Livadom pokrenuo je u Zemunu odličan književni časopis „Pismo“ koji i danas izlazi...“

„Među prisutnima na dodeli nagrade u Narodnoj biblioteci kada je „Mamac“ proglašen za najčitaniji roman u 1997. godini, bio sam i ja. Sala je ispunjena do poslednjeg mesta. Govorili su Ljiljana Đurđić književnica koja je tada još radila u Narodnoj biblioteci na poslovima komunkacije sa javnošću i profesor Mihajlo Pantić...“

Dragoslav Simić

• Audio zapis sa dodele nagrade 1997. godine
• Ceo tekst o Davidu Albahariju

Izvori koji se mogu naći u domaćim tonskim arhivima o sahrani kralja Aleksandra 18. oktobra 1934. na Oplencu, praktično ne postoje i svode se na filmski materijal i novinske izveštaje. Međutim u nemačkom tonskom arhivu sačuvan je direktan prenos sahrane kralja Aleksandra koji prenose nemački reporteri sa beogradskih ulica. Početkom 2010. godine došli smo do ovih tonskih zapisa zahvaljujući istraživanju dr Dragoljuba Pokrajca profesora informatike na univerzitetu Delaver u Americi.

• Predavanja u Kolarčevoj zadužbini 
• Snimak sahrane 
  

Kao urednik emisija dokumentarnog programa „Govori da bih te video“, Dragoslav Simić je 2002. godine pokrenuo seriju pod radnim naslovom „Žene u političkom životu Srbije u poslednjoj deceniji XX veka“. U toj seriji govorila je i Biljana Kovačević Vučo. Ova serija snimana je i emitovana sve do polovine 2003. godine. Bila su to izuzetno zanimljiva i važna svedočenja o radu žesnkih nevladinih organizacija, u poslednjoj deceniji XX veka u kojoj je nestala nekadašnja Jugoslavija.
Pored Biljane Kovačević Vučo, u okviru serije govorile su i: Verica Barać, Tanja Petorvar, Olivera Milosavljević, Sonja Biserko, Svetlana Slapšak, Milena Dragičević Šešić, Lejla Ruždić, Branka Mihajlović, Nataša Kandić, Daša Duhaček, Ljiljana Đurđić, Jelka Imširović, Milica Lučić Čavić, Latinka Perović, Milica Pešić, Marina Blagojević, Nada Radović Ćetković, Snježana Milivojević, Fuada Stanković, Borka Pavičević, Sonja Liht i Jasmina Tešanović.

• Snimak emisije
  

Političar i publicista (1920. ~ 2008.), nastupao je uživo u emisiji „Govori da bih te video“, aprila 2007. godine. Time je započeta nova serija „Autobiografije uživo“ sa idejom autora da se emisije pretvore u knjigu tekstova. Osnov su bila izlaganja ljudi različitih profila iz našeg javnog i kulturnog života koji su umeli da iznesu svoj životopis pred slušaoce.

Tako su nastajali prvorazredni radio dokumenti. Ovu sposobnost govorenja bez pisanog teksta u totalnoj koncentraciji koju zahteva živi radio, mogli su da ispune samo oni za koje sam znao da su u stanju da učestvuju u ovakvoj vrsti improvizacje u kojoj se dramaturgija emisije zasnivala na spontanoj reakciji učesnika na dogovorenu temu, ne na pitanjima novinara. Skoro neka vrsta psiho testa: „Mikrofon je vaš, 30 minuta ste sami pred slušaocima radija“.

• Snimak emisije

„Kada se pogledaju moje dokumentarne emisije na ovom sajtu, posetilac može da postaviti pitanje zašto nema nekog posebno pripremljenog razgovora sa Đinđićem, emisija u celini u kojoj će Đinđić poput mnogih drugih imati priliku da kaže svojim glasom ovom novinaru u mikrofon, svoje političke ideje, svoj pogled na budućnost.
Jednostavno nisam verovao da će na Đinđića biti izvršen atentat i da će ovaj čovek otići u 52 godini života. Nisam žurio da sa njim obavim neki razgovor. Smatrao sam: ima vremena.

Medija centar, 2001. i konferencija za štampu Demokratske stranke. Glavna ličnost je Zoran Đinđić. Fotoreporteri, kamere, novinari. Prišao sam sasvim blizu Đinđiću da bih načinio snimak koji vidite na naslovnoj strani, a budući premijer mi je rekao: „Kupite bolji aparat, aludirajući na „starinski Olimpus“ koji sam tada imao. I zaista kupio sam elektronski aparat, ali nekoliko godina kasnije. Toliko mi je vremena trebalo da ga zaradim.

Emisija koju slušate sadrži 3 dela: prvi snimak koji sam načinio decembra 1992. u Domu sindikata na predizbornoj konvenciji Demokratske stranke, kandidat Milan Panić, govori Zoran Đinđić i snimke načinjene posle ubistva Zorana Đinđića na kojima o njemu govore Jovan Radulović i izuzetno potresno, Žarko Korać."

Dragoslav Simić

• Snimak emisije

„Isak Asiel, rabin beogradski, nije iz Singerovih knjiga, mada ima takvu biografiju za koju će se već postarati neki dobar pisac koji će život ovog mladog čoveka smestiti u knjigu. Naslov „Jevreji, narodni poslanici u Srbiji“ krajem 19. veka, našao sam kao istraživački rad starog profesora dr Andrije Radenića, istoričara koji je, ako ni zbog čega drugog, zadužio naš kulturni i civilizacijski prostor otkrićem, prevođenjem i komentarima obimnog „Dnevnika“ Benjamina Kalaja, austrougarskog diplomate koji je na službi u Beogradu od 1869. do 1875. imao ličnu potrebu da piše dnevnik, unoseći u njega ljude i događaje tadašnje Srbije.

Veza njihova sa Asielom je samo vera kojoj pripadaju. Ta vera ima i svoje zakone. Asiela sam upoznao početkom ovog veka na jednoj društvenoj čajanci u ulici Kralja Petra u Beogradu, kada je Asiel krajnje vedro pričao o svojim krstarenjima po Srbiji, tačnije po klanicama, jer meso koje se izvozi u Izrael mora prethodno biti pripremljeno na poseban način da bi bilo košer, i to u prisustvu rabina. Tom činu treba da prisustvuje rabin. Naša rakija na primer, da bi stigla na jevrejsko tržište, mora da prođe sličan postupak košera. Kasnije sam jedva uspeo da pronađem čašicu ovog pića, da osetim razliku između dva načina pristupa „ognjenoj vodici“, našeg i onog drugog.“

• Snimak emisije

Rubrika Gosti sajta
„Živica Tucić, publicista i verski analitičar, postao je neprikosnoveni tumač događanja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ali i u celom hrišćanskom svetu.

Upoznao sam ga oko 2000. godine na jednoj konferenciji za štampu u Medija centru. Zanimljiv i radoznalog duha, izuzetno obrazovan, kao dobar poznavalac nemačkog jezika, godinama je radio u Nemačkoj ambasadi u Beogradu na prikupljanju novinskih infomacija o ekonomskim zbivanjima kod nas i u svetu. Poseduje ličnu biblioteku od 3o.ooo hiljada knjiga i u te svrhe kupio je posebnu kuću na Karaburmi u Beogradu, da bi sve te knjige imao gde da smesti.

Nekoliko puta je govorio u mojim emisijama na Radio Beogradu 2 i za ovu priliku izdvajam dva dela razgovora sa Živicom Tucićem o praznovericama, običajima i slavama. Po dobrom običaju analitičara sa urođenom ironijom Banaćanina, rođen je u Zrenjaninu, bio je pun hvale za dobre strane religije i gorko radikalan kritičar prema praznovericama koje nalaze svoj koren kod nas i u 21. veku.

• Snimak emisije

Osnivač je i zadužbine „Sveta Jelisaveta Fjodorovna“ čije saopštenje je objavljeno decembra 2010. godine i dopunjuje sliku o Živici Tuciću. “

Dragoslav Simić