Gledaoci često sa potcenjivanjem govore da farmeri i ukućani u VB-u ne treba da se žale na uslove života u izolaciji i da su na njihovom mestu ti i ti gledaoci, koji komentarišu, tvrde da bi sve muke sa lakoćom izdržali. Čak bi se ti hvalisavi gledaoci i odmorili i psihički i fizički od medija, mobilnih telefona, posla, obaveza... u jednom takvom ambijentu! Kada bi čovek posmatrao površno, možda bi se i složio sa tim tezama. Ali ako bi „ušli malo dublje u materiju", svi bi smo videli da stvari ne stoje baš tako, malo su kompleksnije i komplikovanije. A ove, što bi ,,u cugu" mogli sve (npr, da sastave našu fudbalsku reprezerrtaciju za minut i četrnaest sekundi, da za 13 minuta reše pitanje Kosmeta i ulaska u EU pride i ostale teške probleme) naravno ne konsultujući, moram ustvrditi da se tu radi o sledećem. Naime, čovek kao društveno biće je predodređen da kao takav živi među ostalim jedinkama i u interakciji s njima. Zato, kada se ta Ijudska jedinka nađe u izolaciji tipa VB ili "Farma" podrazumevajuće su njegove reakcije, koje laici tumače kao negativne. Možda su za posmatranje ilustrativniji primeri „običnih", a ne VIP učesnika rialitiju. VlPovci su donekle navikli da se „žrtvuju" zarad karijere pred TV kamerama pa stoga oni trpljenje u izolaciji mogu da shvate, a samitn tim i da se samokontrolišu. Ali anonimni bez iskustva, pošto oni nisu kao VlPovci navikli da žive u životnom „spidu", imaju prilično teži zadatak da se iskontrolišu u nečemu što se zove građenje karijere. Iako kada giedamo VIPovce na "Farmi", dok čitaju pismo koje dobiju nekad od svojih najbližih, ne mogu da se otmem utisku da se radi o Ijudima koji su tu na robiji nisu tu dobrovoljno nego su naterani. Tako isto scene natopljene suzama kada nekoga od ukućana ili farmera eliminišu gledaoci deluju kao da oni koji napuštaju zauvek odlaze nekud bez povratka, o ovi koji ostaju kao da će zauvek ostati tu gde jesu. Kao da oni ne primaju nikakav novac za to što su unutra i da su tu na izdržavanju neke zatvorske kazne. Sa psihološke strane je razumljivo da se Ijudi vezuju jedni za druge pa čak za prostor i ambijent u uslovima kada su lišeni drugih Ijudi i prostora. Ta Ijudska adaptilnost apsurdno je izražena i kod pravih zatvorenika kada posle odležane kazne konačno dođu do toliko priželjkivane slobode osećaju se nezaštićeno, bez samopouzdanja, ideja, pa im čakfali „sigurnost" stanovanja... Vratimo se našim takozvanim dobrovoljnim zatvorenicima koje za razliku od pravih zatvorenika familija, prijatelji, a i mi gledaoci možemo da pratimo putem malih TV ekrana. Nije lako obitavati u prostoru sa Ijudima koje manje više i ne poznaješ i egzistirati s njima tako dug period kao što je sto dana. Takođe nije lako izdržati tenziju i imperativ (postati slavan pred tolikim auditorijumom 24 časa dnevno a ostati normalan i sačuvati koliko god se to može dostojanstvo. I zbog toga a i zbog mnogo čega drugog kada sledeći put zaustiie da kažete neku kritiku na račun izolovanih, porazmislite malo detaljnije kako bi ste se vi (da, da, da baš vi) se ponašali u jednoj takvoj situaciji i da li bi ste bili i dostojanstveni i psihički izbalansirani, a da vam pritom „rade o glavi" npr. Vendi, Boki 13, magarac Oki, krava Ruža...

Autor: XAVIER