MUP nije ni saslušao moguće ubice Simeunovića

Izveštaj koji je skrivan od javnosti ukazuje na brojne propuste u početnoj fazi istrage smrti sudije

VUK Z. CVIJIĆ

Beograd Iz izveštaja Generalnog inspektorata MUP Srbije od 28. oktobra 2004. godine, u koji je „Blic“ ekskluzivno imao uvid, jasno je da policija u početnoj fazi istrage nije htela ni da sasluša dvojicu mogućih osumnjičenih za ubistvo sudije Nebojše Simeunovića (63). U tom dokumentu se navode njihova imena, a interesantno je da je jedan od njih osuđivan za krivična dela, dok je drugi bio policajac. Sudija Simeunović, koji je oktobra 2000. odbio da izda nalog za hapšenje rudara iz „Kolubare“, Borisa Tadića i Nebojše Čovića, poslednji put je viđen 6. novembra 2000, pa se sumnja da je nestao sledećeg dana, a njegovo telo je pronađeno 3. decembra te godine na obali Dunava između hotela „Jugoslavija“ i Ušća. Indikativno je da su u vreme nestanka i smrti sudije Simeunovića na čelu policije u Srbiji i Beogradu bili isti ljudi koji su zataškavali ubistvo Slavka Ćuruvije, Ivana Stambolića i četvorice članova SPO na Ibarskoj magistrali. Kako je utvrđeno u izveštaju Generalnog inspektorata, prilikom uviđaja nisu pozvani istražni sudija i tužilac uz obrazloženje da je to „bila praksa prilikom pronalaska utopljenika“. Na ruci sudije Simeunovića pronađen je sat „seiko“, koji nikada nije veštačen, ali su ga njegove kolege samoinicijativno odnele kod jednog sajdžije koji je utvrdio da je sat zaustavljen na šest časova i da je datum na njemu 20. novembar 2000. Pretpostavlja se da je to moguće vreme kada je sudija Simeunović dospeo u vodu, dve nedelje posle nestanka. Stvari sudije Simeunovića iz njegovog kabineta nikada nisu komisijski popisane, a on je vodio neke od istraga ubistva koje ni do danas nisu razrešene. Između ostalog, ministra odbrane Pavla Bulatovića i Radovana Stojičića Badže. Obavljena obdukcija nije pomogla istrazi, jer zbog stanja tela nije bilo moguće da se utvrdi ni uzrok ni vreme smrti. Na telu nisu pronađene mehaničke povrede, a toksikološkom analizom nije ustanovljeno postojanje otrova. Jedino je konstatovano da je Simeunović imao dugotrajno arteriosklerotično oboljenje srca. Osim medicinskih veštačenja, nisu rađena ni jedna druga, konstatuje se u izveštaju. Zaposlen u Odeljenju za krvne i seksualne delikte SUP Beograd Z. G. svedočio je u Generalnom inspektoratu da do 1. septembra 2002. do kada je radio, u to odeljenje nije stigao nijedan nalog iz tužilaštva ili policijskih šefova da se ispita smrt sudije. U izveštaju se konstatuje da beogradska policija nije postupala po nalogu tužilaštva da se ispita V. M. (ime poznato redakciji), koga su pojedini svedoci označili kao mogućeg ubicu sudije. V. M. je pre toga osuđivan za krivična dela sa elementima nasilja. Navodi se i da beogradska policija nije postupila ni po nalogu Okružnog suda da se ispita policijski inspektor Z. S., koji je takođe označen kao mogući ubica. Saslušan je samo M. J. koga je sudija Simeunović osudio na šest godina, jer je u zatvoru pričao da će ubiti sudiju. Međutim, ni M. J. nije otišao na poligraf, jer ima srčano oboljenje. Na predlog Generalnog inspektorata formirana je radna grupa MUP koja je trebalo da ispita smrt Simeunovića. Radna grupa je 7. aprila 2005. dostavila izveštaj tadašnjem ministru policije Draganu Jočiću u kome se navodi da nema elemenata da se zaključi da je smrt sudije posledica krivičnog dela i da su mišljenja nadležnog tužioca i sudije da nema za sada osnova da se pokrene istraga, ili izda nalog za dodatno prikupljanje dokaza. Što se tiče propusta pripadnika MUP, koje je evidentirao Inspektorat, radna grupa zaključuje da nema zakonom propisanog roka da se postupi po nalogu suda i tužilaštva. Inače, radna grupa je tražila od BIA i Vojne bezbednosti da im dostave informacije koje mogu imati veze sa nestankom i smrti sudije, ali im je odgovoreno da nemaju takve informacije.

Autor: VUK Z. CVIJIĆ