komentar

Medijska strategija, na koju je, kako je rečeno, čekano deset godina u Srbiji, predstavljena je kao spas za medijsku scenu. I nesporno je da je takav dokument potreban, s obzirom na to da se mediji nalaze u veoma lošoj situaciji i da u toj oblasti, skoro, vlada haos. Novinarska udruženja pozitivno su dočekala ovu ideju i ujedinila se što se tiče stavova i predloga po tom pitanju. A to se ne dešava često.
Ministarstvo kulture angažovalo je evropske eksperte da daju preporuke za strategiju, što su oni učinili na osnovu iskustva tri evropske zemlje. Ali, ispostavilo se da nisu sva i primenjiva u Srbiji, zbog specifične situacije kod nas. Udruženja su tražila odlaganje javne rasprave, Ministarstvo je reklo da „nema vremena za čekanje“ i sada - tišina. Okrugli stolovi o preporukama su održani. Nacrt strategije trebalo je da bude predstavljen prvo početkom oktobra, pa u drugoj polovini novembra, a da se konačan tekst nađe pred Vladom do kraja godine. Ipak, danas se ništa ne zna. Ni kada će biti radna verzija dokumenta, a kamoli finalni akt. Ispostavilo se da ipak nije sve najjasnije. Čekaju se finansijske analize, pa će se tek na osnovu njih napraviti „upotrebljiv“ dokument. A za to je potrebno vremena. Ne zna se koliko. U redu, bolje sačekati nego žuriti sa tako značajnim propisom.
U javnosti, međutim, postoji bojazan da je politika, što se neretko dešava u Srbiji, umešala svoje prste. Predizborna će godina, naime. Možda postoji strah da će se vlast promeniti, pa da i ne treba započinjati i truditi se oko toliko velikog posla. A opet, ne sme se ni odustati sad, barem ne zvanično, jer su mediji potrebni svakoj opciji da se zadrži na vlasti. Kad smo kod politike, predlaže se i formiranje regionalnih javnih servisa, što, možda slučajno, liči na Dinkićevu ideju o regionalizaciji. Ministar kulture je, doduše, iz redova iste partije. Opet, ne mora da znači.
Nadležnom ministarstvu nije potreban još jedan gaf u medijskom sektoru. Ne zaboravimo Zakon o javnom informisanju. Uprkos zamerkama stručne javnosti, zakon je usvojen. Nakon godinu dana, ništa - neustavan je, zvanično. Druga sporna situacija bila je u vezi sa zakonom koji je trebalo da spreči koncentraciju u vlasništvu medija. Bile javne rasprave, donet nacrt, podržan od udruženja i opet - ništa. Tišina.
Da li će i medijska strategija možda proći kroz neki od ova dva scenarija? Ne bi bilo dobro. Možda će upravo ovaj treći medijski dokument, čiji će nacrt, nadajmo se, biti predstavljen iz trećeg puta, biti upravo treća sreća.

Autor: NN