Emisija se snima u Beogradu sa dva beogradska voditelja i naravno da na to gledaju sa sumnjama iz Sarajeva, Podgorice, Zagreba... Prva misao im je: „Šta ovi opetnameću Jugoslaviju?!". Ipak, bilo je televizija u regionu koje su je odmah prihvatile, a najteže smo posao ugovorili u Srbiji i Hrvatskoj, kaže Nenad Šebek, jedan od autora i voditelja prvog regionalnogtokšou programa „Okruženje" koji se prikazuje u pet država

Nema gosta koji može da priča duže od 40 sekundi i nema voditelja koji može da govori duže od 10 sekundi, to je naš moto, kaže Nenad Šebek, jedan od autora i voditelja prvog regionalnog tokšou programa „Okruženje", objašnjavajući koncept koji su ponudili a koji se zasniva za brzom tempu, bez prazne priče.
Već prve dve emisije, koje su u Srbiji videli gledaoci TV Studija B, TV Vranja i TV Forum iz Prijepolja, pokazale su da ovaj program donosi nešto novo, pre svega u osmišljenosti i dobroj pripremi, bez imalo improvizacija na kojima se temelje maltene svi drugi slični programi.
Emisija je projekat građanskog društva koji su zajedno uradile dve nevladine organizacije: Evropski fond za Balkan i Centar za pomirenje i demokratizaciju u jugoistočnoj Evropi, i za sada se, osim u Srbiji, prikazuje u još četiri države: Hrvatskoj, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Makedoniji. Gosti emisije su takođe iz tih pet država, i to ne po nacionalnom ključu, kaže Šebek, nego „zato što u nalaženju rešenja možemo da pomognemo samo kolektivnim zbirom pameti".
Nenad Šebek je uz Petra Lazića autor i voditelj „Okruženja", ali se može reći da je i koproducent, s obzirom na to da je izvršni direktor Centra za demokratizaciju i pomirenje koji radi kompletnu realizaciju emisije. Dugogodišnji novinar, koji je karijeru počeo na Radio Beogradu a zatim godinama izveštavao sa ratnih područja za BiBiSi, o samoj emisiji kaže da je sve rađeno tako da se postigne veoma brz, jak tempo.
Zašto insistiramo na tome? Zato što nam je ideja vodilja bila da napravimo tokšou program koji će zaista biti drukčiji od onoga što ovaj žanr za sada jeste i u kome svi sede i pričaju po pola sata, dok kamera stoji na jednom čoveku takođe pola sata. Naš šou je rađen sa pet kamera. Ova emisija zahteva napor od gledalaca - naglašava Šebek.
Zašto kažete da zahteva napor? Ja bih pre rekla da jednostavno nije dosadna.
Smatram da za neke možda jeste napor zato što ona nije pravljena tako se vi zavalite sa kokicama i kokakolom i da svaki čas idete da pravite novu turu kokica.
Ona angažuje gledaoce kompletno da do kraja ostanu tu, da ne odu čak ni u toalet. Posle emitovanja prve emisije dobili smo jako puno pohvala za ubitačan ritam i bilo je nekoliko primedbi u stilu „ovo je na granici onoga što može da se prati".
Možda je to i generacijska stvar. Jedan vrlo ugledni televizijski poslenik iz Beograda koji poznaje zanat iznutra, rekao mi je: „Meni je ovo bilo super, ali moja mama ne može da prati taj ritam".
Ja sam rekao: „Uz svo dužno poštovanje, ovo nije namenjeno tvojoj mami". Videćete u narednim emisijama, još ćemo dodati gas. Takav koncept emisije ne može da se improvizuje. Sigurno imate ozbiljne pripreme? Ozbiljna priprema ove emisije i jeste ono što je čini toliko različitom od ostalih iz ovog žanra. Svi gosti moraju da budu u Beogradu dan uoči snimanja emisije. U šest sati se nalazimo sa svakim i razgovaramo o sutrašnjoj emisiji. Diskutujemo o temi i upozoravamo ih da njihovi odgovori moraju da budu kratki. Zaista mnogo truda ulažemo u pripremu kako bismo napravili suštinski drukčiji šou, drukčiji i sadržajno, ali i po formi.
Pripreme za emisiju tog tipa više ne postoje na današnjoj televiziji. Sve se radi brzo.
He samo da to više ne postoji na televizijama, nego ne postoji ni u mnogo čemu drugom u ovoj državi. Ali da se sad držimo medija. Svi smo mi učestvovali u nekim tokšou programima kao gosti i znamo kako to izgleda. Zove vas producent, najčešće dan ranije, nekada tri dana ranije, vi dođete petnaest minuta pre početka emisije u njihov studio ili ne dođete i razmenite tri reči sa voditeljem. U redu, svi se mi znamo, dobar novinar i voditelj se poznaje i po tome što možete da ga bacite usred grupe stručnjaka, lekara za malariju, pa će on moći da napravi emisiju. Ali jedno je snaći se, a drugo je pripremiti se.
Da li se po principu snalaženja rade svi programi tog žanra u regionu? Pre ovog projekta maltretirao sam sebe gledajući sve tokšou programe koji postoje u regionu da bih pravio beleške šta ne valja. Kad gledate čak i najpopularniji tokšou u Srbiji, vidite voditelja koji žuri, jer on ima na svom spisku 20 pitanja koja mora da postavi, pa i ne stiže da sluša goste, jer samo misli na to da mora da stigne do 20. pitanja. Ili imate voditelja koji je do te mere ležeran da je sa svima na ti. Kod nas ne postoji „ti" bez obzira na to što većinu gostiju privatno znamo. Na televiziji mora da postoji kultura komunikacije. Ovo je naš pokušaj da na televizijama u žanru javnih debata o ozbiljnim problemima uvedemo neke nove standarde. Ja mislim da smo dostigli oko 85 do 90 odsto onoga što smo želeli. A ono što nismo dosegli jeste danak tome što ovo zaista jeste pionirski projekat i kada dođe do nastavka, sigurno ćemo da pritegnemo one stvari koje su u početku još škripale.
Ono što bi, verujem, svi voleli da čuju jeste da li ste nailazili na otpor na televizijama u regionu kada ste nudili regionalni tokšou program? Zaista mislim da ne bi bilo korektno da pominjem imena, pa to i neću da učinim.
Ali mogu da kažem da smo negde naišli na prijem odmah, a negde ne. Prve dve televizije koje su emisiju prihvatile su TV Vijesti iz Podgorice i Alsat M TV iz Skoplja. Ja razumem otpor na koji smo nailazili. Emisija se snima u Beo gradu sa dva beogradska voditelja i naravno da na to gledaju sa sumnjama iz Sarajeva, Podgorice, Zagreba... Prva misao im je: „Šta, ovi opet nameću Jugoslaviju?!". Kada smo razgovarali sa televizijama, ja bih i sam načeo tu temu i rekao: „Razumem da ovo nije ono što bi za vas bilo idealno, ali ovo je ono što u ovoj fazi možemo da uradimo sa sredstvima koja imamo". Ipak, najteže smo posao ugovorili u Srbiji i Hrvatskoj.
Zanimljivo! Zanimljivo, da, ali ja imam moguće objašnjenje. Ovo što ću reći je, međutim, teza, koju ne mogu da dokažem. Dakle, samo pretpostavljam da velike televizije imaju i svoje planove i svoje šeme i da im možda ne odgovaramo kao konkurencija njihovim programima. Možda im ne odgovara da na svom kanalu prikažu kako bi dobar tokšou trebalo da izgleda, jer zaista verujem da smo kolega Lazić i ja uspeli da osmislimo, realizujemo i napravimo jedan korak napred u tom žanru. Međutim, uspeli smo ipak da nađemo emitere i u Srbiji i u Hrvatskoj, a y međuvremenu smo pregovarali i sa RTV Vojvodina.
Takođe je osveženje i stendap komičarka Marina Orsag iz Zagreba? Ona u emisiji obavlja funkciju generalne najave. Obično u takvim emisijama kad prođe špica vidite voditelja koji se zavalio u fotelju i govori: „Dobro veče poštovani gledaoci, večeras ćemo se baviti..." i onda tri minuta priča o tome o čemu će se pričati u emisiji. Po meni, dosadno! Mi sa Marinom dogovaramo svaki njen nastup, ona takođe dolazi na pripremni sastanak dan ranije u šest da vidi goste, da pokupi neku rečenicu ili neki fazon koji će ubaciti u najavu. A zašto baš ona? Gledao sam je u Domu omladine, na festivalu stendap komedije i, mada su svi učesnici bili odlični, ona je nekako iskočila. Imao sam utisak da ona ima kapacitet koji nema svako, a to je da izađe iz televizora i da uđe u dnevnu sobu.
Ima tu vrstu pojave i što je takođe izuzetno važno ima veoma jasnu dikciju. Čak i kad govori u svom zagrebačkom slengu lako se razume.
U ovom ciklusu biće prikazano prvih pet emisija. Od čega zavisi nastavak? Ambicija Evropskog fonda za Balkan i Centra za pomirenje jeste da na osnovu ovog serijala od pet epizoda pokuca na vrata Evropske komisije u Briselu da vidimo da li će i oni prepoznati ovu ideju na način na koji su je prepoznale balkanske televizije i mi. Ukoliko je prepoznaju, a ja duboko verujem da hoće, tražićemo novac za nastavak snimanja. Stoga je ovaj prvi ciklus, mada ima pet epizoda, na neki način pilot projekat. Ukoliko to bude prihvaćeno, onda će se raditi drukčije. Planiramo serijale od po 12 emisija, od čega bi dve bile realizovane u Beogradu, dve u Zagrebu, dve u Sarajevu i dalje kako možemo, a u svakoj emisiji bi bio i po jedan voditelj iz te sredine.
Naglasili ste da biste voleli da se šire debate o pitanjima koja pretresate u emisiji? Da, jer videli ste u prvoj emisiji u kojoj smo govorili o predrasudama koliko nas to pritiska. Tokom snimanja emisije pokušali smo da pobegnemo od nacionalnih predrasuda i da malo više govorimo o drugim: polnim, starosnim, seksualnim...
Nije se moglo, svi su se vraćali na nacionalne predrasude. Dakle, to je ono što nas najviše tišti. Videli ste, kada smo pitali goste da li je sazrelo vreme za pomirenje, rekli su da nije sazrelo, ali ako ne poguramo nikada neće ni sazreti.
Autor: GORDANA POPOVIĆ