Zorica Miladinović
DECENTRALIZOVANJE

Srbija je izuzetno centralizovana zemlja i karakterišu je ogromne disproporcije u kulturnom razvoju između Beograda i unutrašnjosti, ali još uvek ne postoji spremnost da se kultura decentralizuje. U aktuelnom Zakonu o kulturi decentralizacija se pominje samo u jednom članu i to na nivou „načela kulturne politike“, ali kad god se pomene operacionalizacija tog načela - instrumenti i novac, priča prestaje. Već sada su čitavi delovi Srbije kulturna pustoš, bez pozorišta, galerija, muzeja, bioskopa ili vrednih kulturnih manifestacija. Ministarstvo kulture će morati da menja centralističku kulturnu politiku kako se sve ne bi završilo katastrofalnim scenarijem - kaže za Plave strane sociolog Predrag Cvetičanin iz Centra za empirijske studije jugoistočne Evrope.
Cvetičanin je, inače, učestvovao i u radu Komisije za decentralizaciju, koju je 2008. formiralo prethodno Ministarstvo za kulturu. Za aktuelno Ministarstvo Komisija je prestala da bude relevantna, a „zaboravljen“ je i Nacrt strategije decentralizacije kulture u Srbiji, koji je ona uradila. Nacrt strategije predviđa decentralizaciju u dve faze. U prvoj bi se osnažili ljudski, organizacioni, finansijski i tehnički kapaciteti lokalnih samouprava u unutrašnjosti zemlje, a u drugoj - sa nivoa centralne vlasti prenelo bi se odlučivanje i (finansijski) resursi na lokalni i regionalni nivo. Ovakav zaokret ka suštinskoj decentralizaciji u kulturi morao bi da traje najmanje deset godina, a da se potom podržava i razvija, procenili su stručnjaci u ovoj komisiji.
l Koliko je Srbija daleko od modela decentralizacije kulture u razvijenim, posebno evropskim zemljama?
- Prilično. U svetu postoje, recimo, liberalni modeli, gde se država minimalno meša u kulturnu politiku, a kad se umeša čini to uglavnom indirektno, tako što poreskim olakšicama i na druge načine podstiče donatore da ulažu u kulturu. Najbolji primer za takvu kulturnu politiku su SAD. Postoji i federalno-konfederalni model, recimo u Nemačkoj i Švajcarskoj, u kojima federalne vlasti uopšte nemaju nadležnost u kulturnoj politici, tako da svaka „država“ u Nemačkoj ili kanton u Švajcarskoj vodi svoju kulturnu politiku. Sprovodi se i mešoviti model - „model produžene ruke“, u kojem država obezbeđuje novac, a saveti za kulturu, u kojima su kulturni radnici, odlučuju na osnovu umetničkih kriterijuma kome će biti dodeljena sredstva. Ovaj model se primenjuje u Skandinavskim zemljama, Velikoj Britaniji i Holandiji. Nacionalne institucije kulture u tim zemljama imaju obavezu da prezentiraju svoje sadržaje svim građanima na turnejama na celoj teritoriji, pošto ih svi građani finansiraju. Nacionalne institucije kod nas, međutim, imaju taj status, jer su koncipirane kao otelotvorenje onog najboljeg što nacija nudi u domenu kulture, a uglavnom su locirane u prestonici. Građani u provinciji, koji ih takođe finansiraju, njihove programe mogu videti samo u izuzetnim okolnostima, a i to pod uslovom da njihovo gostovanje - još jednom plate.
Postoji i tzv. latinski model, u Francuskoj, koja je centralizovana zemlja u kojoj država brine o kulturi, ali tako da obezbedi visok stepen zadovoljenja kulturnih potreba svih građana, a da vrhunska kultura stigne u sve delove zemlje. To je model iz 50-ih i 60-ih godina prošlog veka i mogu ga primenjivati bogate države. Ovaj model imale su i sve socijalističke zemlje, a nasledila ga je i Srbija. Problem je, međutim, što mi nismo bogata zemlja, pa on može postati preskup za naše uslove. To se već dogodilo u Makedoniji, gde je više od 70 institucija skinuto sa nacionalnog budžeta, uz poruku: snađite se, te one jedva preživljavaju tako što, recimo, prostor izdaju kazinima i kafićima. Ako i u Srbiji bude ostalo samo nekoliko državnih institucija na budžetu, a ostale budu prinuđene da se „snađu“, dogodiće se kulturni pomor.
l A kakve su posledice kulturne centralizacije Srbije u ovom trenutku?
- Osnovna posledica je velika nejednakost u regionalnom kulturnom razvoju, posebno između prestonice i provincije. Prema dostupnim podacima, na celoj teritoriji Srbije, odnosno u svim većim mestima postoje domovi kulture, biblioteke, kulturno-umetnička društva i nevladine organizacije. Od ukupno 251 centra za kulturu u Srbiji samo 23 su locirana u Beogradu, od ukupno 167 biblioteka samo 23 rade u glavnom gradu, a od 704 kulturno-umetničkih društava samo 77 je u Beogradu. Međutim, od ukupnog broja tradicionalnih kulturnih ustanova, kakva su pozorišta, muzeji, muzički orkestri ili izložbene galerije - polovina je u Beogradu. Takođe, ubedljiva većina javnih manifestacija od nacionalnog značaja je u Beogradu. A što se tiče organizacija koje se bave distribucijom kulturnog stvaralaštva - skoro sve su u glavnom gradu. Na primer, od ukupno 83 kinematografska preduzeća u Srbiji čak 75 je u Beogradu, a od 180 izdavačkih kuća 143 su u tom gradu. U ovu grupu trebalo bi uključiti i elektronske medije. Oni su, brojčano gledano, raspoređeni „u korist“ unutrašnjosti (od 666 elektronskih medija u Srbiji 96 je u Beogradu), ali je svih pet televizija sa nacionalnom frekvencijom locirano u glavnom gradu, tako da svi ti elektronski mediji van Beograda imaju minornu ulogu.
Ovakva slika velikim delom je posledica ogromnih kulturnih i finansijskih potencijala samog grada Beograda. Beogradski Sekretarijat za kulturu finansira rad 36 ustanova kulture, dva javna preduzeća i 11 stalnih gradskih manifestacija čiji je osnivač. Osim toga, on podržava još 114 ustanova i asocijacija kulture lociranih u Beogradu, kao i 51 manifestaciju koja se održava u tom gradu a često ima nacionalni ili međunarodni značaj.
Ali, tome je doprinelo i Ministarstvo kulture. Na primer, budžet Ministarstva kulture za 2002. iznosio je oko 1.4 milijarde dinara, a za institucije kulture od nacionalnog značaja, koje su najčešće u glavnom gradu, izdvojeno je 1.2 milijarde (85.3 odsto). Potom se taj procenat postupno smanjivao, da bi u 2005. iznosio oko dve milijarde dinara (36.7 odsto). Zatim je ponovo počeo da raste, pa je u 2007. od ukupno šest i po milijardi dinara skoro tri milijarde odvojeno za ustanove u kulturi od nacionalnog značaja (45.5 odsto). U budžetu Ministarstva za 2009. bilo je 6.9 milijardi dinara, a 3.9 milijardi usmereno je prema nacionalnim institucijama kulture (56.2 odsto). To praktično znači da je na tri milijarde dinara, koje je Beograd u ovim godinama izdvojio za kulturu, Ministarstvo „dodalo“ još više nego toliko, kroz budžet nacionalnih ustanova. Time se, čak i bez namere, doprinosi uvećanju ogromnih disproporcija u kulturnoj ponudi između Beograda i unutrašnjosti zemlje.
l Da li je najveća odgovornost za takvu disproporciju na Ministarstvu kulture?
- Naravno, ali ne samo na njemu. Kulturna centralizacija je deo sveukupne centralizacije države. U Srbiji još uvek sredstva prikupljena na teritoriji gradova i opština u unutrašnjosti „idu za Beograd“ pa se „vraćaju“ lokalnim samoupravama u iznosu koji određuje centralna vlast, gradovi i opštine još uvek nemaju svoju imovinu već ona „pripada“ državi, a ključnu ulogu u tom procesu igra oligarhijsko ustrojstvo političkih partija, koji se prenosi na državu, pa tako jedan ili nekoliko ljudi „u centru“ odlučuje o svim važnim pitanjima. Zato, u ovom trenutku imamo najgore od socijalizma - apsolutnu vlast političkih partija i najgore od kapitalizma - bahatost novih vlasnika.
Ministarstvo kulture deo je svega toga. Aktuelno Ministarstvo je krenulo prilično ambiciozno, ali je onda došla svetska ekonomska kriza i opet je sve stalo. A decentralizacija kulture je ozbiljan i dug proces. Ona nije i ne može biti jednokratna „propagandna akcija“ koja se sprovodi tako što predstava nacionalnog pozorišta iz Beograda ponekad gostuje negde u Srbiji.
l Koliko su i same lokalne samouprave „provincijalnom“ inertnošću, zatvorenošću i nespremnošću da se menjaju odgovorne za takvu situaciju?
- One snose veliku odgovornost. Najčešće nemaju strateške planove kulturnog razvoja, ni prioritete kulturne politike, ni Sekretarijate za kulturu, a „boluju“ od nerazvijenih odnosa sa potencijalnih donatorima. Poseban problem je i gotovo konstantan „odliv mozgova“ od provincije ka Beogradu, pošto obrazovani, talentovani i ljudi sa idejama nemaju ambiciju da rade „štapom i kanapom“ već idu tamo gde imaju daleko veće šanse. Zatim, na lokalnom nivou politizacija kulture poprima najvulgarnije forme, tako da na čelo ustanova kulture često dolaze ne samo partijski kadrovi, nego i potpuno nestručni ljudi, a zapošljavaju se nepotrebni kadrovi po političkim kriterijumima. A paradoks je da u tome prednjače partije, koje su se, koliko do juče, pozivale na stručnost. Najzad, lokalni budžeti za kulturu često su netransparentni, a lokalni moćnici imaju „velika diskreciona prava“, pa i mogućnost da ih zloupotrebe za organizaciju javnih svetkovina zabavno-vašarskog tipa, u cilju sopstvene promocije.
U istraživanju koje trenutno radim na jugoistoku Srbije pokazalo se da je česta praksa da se najbolje organizacije, koje uspevaju da dobiju sredstva iz međunarodnih fondova, baš zato skidaju sa lokalnih budžeta. Kao, „možete vi i sami“. Dakle, lokalne samouprave ih kažnjavaju, umesto da ih podrže kao dobar primer, jer odbijaju da se uklope u čamotinju. Svaka inicijativa, iskorak ili otvorenost ka drugima i svetu - guši se. Uopšte, naše institucije su mašine za ubijanje entuzijazma.
l I gde je rešenje?
- Deo rešenja je, svakako, decentralizacija zemlje. Kulturna decentralizacija bi morala biti cilj, a politička i fiskalna decentralizacija sredstva da se dođe do njega. Samo tako biće obezbeđene jednake šanse za uživanje u kulturi i umetnosti za sve građane, nezavisno od njihovog mesta boravka ili drugih razlika.
Pri tom, Ministarstvo kulture mora da promeni misiju koju ima već decenijama unazad. Osim očuvanja nacionalnih ustanova kulture, drugi važan stub njegove misija mora da bude i ravnomerni regionalni kulturni razvoj, a posebno uklanjanje dispariteta u mogućnostima između građana i umetnika koji žive u Beogradu i onih u unutrašnjosti zemlje.
Takođe, fokus Ministarstva kulture bi morao da bude promenjen. Njegov sadašnji fokus je briga o nacionalnim institucijama, a ne o stvaraocima i korisnicima kulture. To znači da je ono, posredno, fokusirano na Beograd, jer se od 23 nacionalne institucije kulture 13 najvećih nalazi u Beogradu. Ako bi se fokus prebacio na stvaraoce, onda bi prestalo da bude važno da li oni dolaze kulturnih institucija ili sa nezavisne scene. A ako bi on bio na korisnicima kulture, odnosno zadovoljenju njihovih kulturnih potreba - šest miliona ljudi izvan Beograda ne bi bilo manje vredno od dva miliona ljudi u Beogradu, što je sada slučaj.

Antrfile:

Beogradu i do 90 odsto novca sa konkursa

Analize su pokazale da i dva važna instrumenta koja bi mogla da se koriste za uravnoteženje regionalnih kulturnih razlika - javni konkurs Ministarstva kulture za kulturne projekte i konkurs za projekte u okviru Nacionalnog investicionog plana, u praksi povećavaju te razlike. Od 140 miliona dinara koliko je 2007. opredeljeno za kulturne projekte, 84 miliona (60 odsto) dodeljeno je projektima iz Beograda. Slično tome, na konkursu NIP 2008. godine, od ukupnog budžeta namenjenog projektima iz kulture vrednog 623 miliona dinara, čak 90 odsto dodeljeno je projektima iz Beograda - kaže Predrag Cvetičanin.

„Ključ“ za kulturu u unutrašnjosti

Prema Nacrtu strategije za kulturnu decentralizaciju, lokalne samouprave bi u prvoj (petogodišnjoj) fazi trebalo da izrade strateške planove i formiraju lokalne uprave za kulturu, nepartijske savete za kulturu, lokalne fondove za projekte u kulturi koji bi bili finansirani posredstvom javnih konkursa. Trebalo bi da uspostave stabilne odnose sa potencijalnim donatorima i komunikacije sa regionalnim, nacionalnim i međunarodnim nivoom zarad zajedničkih projekata. U ustanovama kulture menadžmenti i zaposleni morali bi da prolaze obuke, a broj zaposlenih bi trebalo da bude smanjen. Ministarstvo za NIP moralo bi da finansira nabavku najneophodnije opreme. Rukovodioci ustanova birali bi se isključivo na javnim konkursima.
U ovoj fazi moralo bi da dođe i do pozitivne diskriminacije lokalnih samouprava izvan Beograda. U javnim konkursima Ministarstva kulture i u Nacionalnom investicionom planu trebalo bi odvojiti posebna sredstva, „po ključu“, za projekte koji ne dolaze iz Beograda. Takođe, u godišnjem budžetu Ministarstva kulture trebalo bi izdvojiti poseban fond namenjen uklanjanju disproporcija u regionalnom kulturnom razvoju u Srbiji. Takođe, nacionalne institucije kulture imale bi zakonsku obavezu da prezentiraju programe i sadržaje svim građanima Srbije, pošto ih oni finansiraju.
U drugoj (petogodišnjoj) fazi, „ključevi“ za raspodelu sredstava na javnim konkursima Ministarstva za kulturu i konkursima za sredstva iz NIP mogli bi biti uklonjeni, a akteri iz unutrašnjosti zemlje uključeni, kao ravnopravni učesnici, u takmičenje za dodelu sredstava za projekte. Ipak, ostao bi poseban fond u budžetu Ministarstva kulture za uravnoteženje regionalnog kulturnog razvoja, kao i zakonska obaveza nacionalnih institucija kulture da „stignu“ do svih građana Srbije.

Autor: ZORICA MILADINOVIĆ