MEĐUČIN

Ivan Medenica

O ovoj temi već duže vremena nameravam da pišem, a ovih dana čujem da i druge kolege imaju isti poriv. Zaobilazimo je iz različitih razloga, pre svega zbog nelagode što u jednoj duboko palanačkoj sredini naše pobude mogu biti namerno pogrešno tumačene: pišemo za „konkurentske“ novine, i sami smo pisali u dotičnom listu... Iz ovoga se već naslućuje da, bez ikakvih eufemizama i konačno oslobođen bojazni od zlonamernih tumačenja, želim da pišem o tretmanu kulture u nedeljniku NIN. Ili još konkretnije: o kulturnom genocidu koji je Nebojša Spaić, glavni i odgovorni urednik NIN-a, sproveo nad jednom od važnih ustanova srpske kulture – umetničkom kritikom u ovom nedeljniku.
Verujem da nema potrebe vraćati se u prošlost i dokazivati opštepoznatu istinu da je NIN decenijama bio istinska institucija kada je u pitanju temeljno kritičko promišljanje umetnosti. Zato navodim samo dva nasumično izabrana, ali jaka argumenta. Četrdeset godina u kontinuitetu, što je podvig i u svetskim okvirima, pozorišnu kritiku u NIN-u je ispisivao, stručno, argumentovano, nepristrasno i sa strašću, Vladimir Stamenković i time značajno uticao na oblikovanje pozorišnog života jednog doba (afirmacija „političkog pozorišta” sedamdesetih i osamdesetih godina, recimo). Pre Spaićeve reforme, ovaj nedeljnik je imao rubriku kritike za pregršt umetničkih oblasti, čime se nije mogao da pohvali nijedan drugi pisani ili elektronski medij u nas: roman, poezija, esej, ozbiljna muzika, film, rok muzika, pozorište, balet/ples, vizuelna umetnost, arhitektura, strip (izvinjavam se ako sam neku oblast zaboravio).
Kakva je situacija danas? O većini tih oblasti i dalje se pojavljuju tekstovi ispod ili pored ogromnih fotografija s koncerata ili predstava i uokvirenih pink polja s numeričkim ocenama (ovde to nisu zvezdice već plusići). Promena je, naizgled, samo u novom dizajnu i tome što su tekstovi znatno kraći. Ne treba, međutim, znati „teoriju kritike” (što je, inače, oblast koju predajem na doktorskim studijama FDU) da bi se shvatilo da dužina presudno određuje žanr teksta o umetnosti. I u teoriji i u praksi prihvaćen je stav da je kritika stručni, analitički tekst koji vrednuje umetničko delo i ima dve do četiri kartice/šlajfne (od 3500 do 7000 kompjuterskih znakova s proredom, otprilike). Osim uvodnog kritičkog teksta, svi ostali u novom NIN-u imaju oko 1500 karaktera s proredom, što ih nedvosmisleno „srozava” na nivo prikaza ili srodnog žurnalističkog pisanja o umetnosti. Pitanje dužine kritike nije cepidlačenje: praksa pokazuje da je ovo optimalna dužina da se razvije relevatna, a opet ne isuviše složena argumenatcija o strukturi, kontekstima i vrednosti umetničkog dela. Svrha kritike nije samo preporuka čitaocu da li da konzumira delo, što Spaićeva reforma nedvosmisleno sugeriše, već odgovorno, analitičko i zato nužno duže obraćanje sâmim umetnicima na temu njihovog rada.
Tendencija skraćivanja umetničke kritike i sledstveno tome promena njene suštine nije samo odlika NIN-a i srpskih medija generalno, već je nažalost globalna medijska pojava u našem antiintelektualnom svetu. Ovim se obično „štedi” prostor za oglašavanje i druge komercijalne sadržaje, ali je paradoks NIN-a što ove kritičke crtice i dalje imaju dve pune strane, čak i tri ako se uzme u obzir i pomenuti uvodni, izvorno kritički tekst. Jedino iole logično tumačenje jeste da su tekstovi skraćeni iz grafičkih razloga: da bi bilo više belina i fotografija, te da bi oni, bivajući vizuelno atraktivniji, privukli novu, verovatno mlađu publiku.
Kao pedagog i to i sâm mlađe-srednje generacije, pa tako bez predrasuda prema mladima, pouzdano tvrdim ono što svi znamo. Mladi malo čitaju, pogotovu ne ono što ne mogu da pronađu on-line i bez pretplate (što je slučaj NIN-a), a oni koji kupuju nedeljnike ili podlistke da bi čitali tekstove o umetnosti rade to zato što traže ozbiljnu misao, a ne palac gore ili dole, zvezdicu, plusić... Ovakvim odnosom prema kritici samo se gubi određena čitalačka publika, mlada i ona druga, a nova se sigurno ne zadobija. Uostalom, da li Spaić ima podatke da mu je egzekucija izvršena nad umetničkom kritikom, kao deo njegove opšte strategije svođenja NIN-a na slikovnicu, donela rezultat? Siguran sam da mu to nije povećalo tiraž.
Spaić je, nažalost, našao saveznike tamo gde bismo ih najmanje očekivali. Neke kolege su nastavile da objavljuju i takvu, na crtice svedenu kritiku i srodne autorske tekstove o kulturi (ovim ne želim da ističem svoj odlazak iz NIN-a jer je on odranije bio očekivan i uslovljen višemesečnim boravkom u inostranstvu). Nemam problem s kolegama koje dolaze iz medija u kojima su navikli na kraće recenzije (to je legitiman žanr), već s onima čije su tekstovi godinama bili institucija analitičkog, temeljnog autorskog pisanja o kulturi, kao što su Ivan Klajn ili Đorđe Kadijević, a pristali su da im rubrike budu gotovo manje od propratnih fotografija. Tužno.
Autor: IVAN MEDENICA