Autor: Aleksandar Gajović Izvor:

Da li je srpsko novinarstvo dotaklo dno ili je sasvim blizu njega, odakle će teško moći da se izvuče?

Svi su izgledi da našoj medijskoj sceni nema spasa, iako će neko demagoški zaključiti kako od goreg uvek može da bude - gore! A da je zaista tako, dokazuje nam jedan dnevnitabloid i jedna komercijapna televizija.

Dok prvi (tabloid) već mesecima „po najmuljevitijem blatu” povlači predsednika Republike Srbije, drugi (televizija) uporno i srčano brani lik i delo predsednika Republike Srbije nerazumnim saopštenjima i „specijapnim” emisijama sa stapno istim „svedocima” iz dva druga dnevna tabloida, koji su, zamislite, nekada bili čelnici onog prvog dnevnog tabloida!?

Povod tom medijskom dvoboju, koji lagano prerasta u rovovski rat, predstavlja, navodno, neplaćeni višemilionski porez (i nevraćeni krediti) medijske kuće koja objavljuje onaj tabloid, zbog čega država primenjuje zakonske mere, a koje su pogrešno protumačene kao atak na slobodu izražavanja, čiji je cilj gušenje i gašenje tog tabloida.

Na stranu moj čvrst stav da pred zakonom svi moramo biti jednaki i da nam je obaveza da državi damo ono što nam ona kao obavezu nameće. Ubeđen sam da predsednik Republike Srbije, pogotovo ovaj aktuelni, nije zaslužio da zajedno sa svojima bude izložen najpogrdnijim uvredama, baš kao što mislim da njega niko ne treba da brani jer je potpuno sposoban i obučen da to sam radi. Ali, kada neko, kao što je slučaj sa navedenom televizijom, koja je, uzgred rečeno, nosilac nacionalne frekvencije, dozvoli sebi pravo da isteruje pravdu na svoj način, onda na srpskom medijskom nebu imamo sliku od koje je, verujem, većini muka.

Zanimljivo, niko od nadležnih koji se bave informisanjem zbog nastape situacije nije se postideo, pa se ta štrokava sapunica produžava u nedogled, vređajući svakoga ko se razumno bavi pisanom reči. U tom smislu nisam primetio da se zbog tog medijskog horora, u kome nema nevinih i naivnih, neko uzbudio ili oglasio.

Nije to učinilo ni jedno od srpskih udruženja novinara, niti njihov Sud časti, ni REM (regulativno telo za elektronske medije), api ni Ministarstvo za kulturu i informisanje, gde je, inače, jedna čudno sastavljena radna grupa započela izradu Medijske strategije Republike Srbije. Strategija? Za koga? Za dnevni tabloid koji sve najgore donosi o predsedniku Republike Srbije, ili za komercijalnu televiziju koja, odavno, nije više samo komercijalna? Zašto se toliko dugo tolerišu ti medijski ataci, čime seo Srbiji stiče izuzetno loš utisak i izvan njenih granica, a što nema veze sa demokratijom i slobodama, koje se tako često spominju u izveštajima Evropske komisije o napretku Srbije na putu ka Evropskoj uniji.

Reč je, ipak, o primitivizmu i mizernim igrama iz rijalitija bez slatkiša, koji teže zaboravu gorućih problema od kojih zavisi opstanak naše države. Toga nema nigde na svetu.

Ne želim, naravno, da se podsećam nekih boljih vremena, kada su medijski sukobi ovakvog tipa bili nezamislivi. Doduše, nisam siguran da li je taj period stvarno bio bolji, ili se to meni samo čini, ali je izvesno da su novinari bili moralniji i, svakako, znatno bolji. I ljudski i zanatski! Ako ni zbog čega, onda zbog činjenice da ta profesija tada nije išla putem koji tačno vodi do đavola. Danas nam je od svega ostala samo mržnja, sujeta i po neki loš trač!

Premalo za budućnost kojoj težimo. Zar ne?