Mediji o medijima: Novinarstvo - ljubav i hod po mukama

U školi naučih pravila novinarstva. Sve mi tada izgledaše jasno i prilično jednostavno. Ispoštovati ih i postići cilj, a to je, pružiti čitaocima, slušaocima i gledaocima kvalitetnu informaciju.

Do kvalitetne informacije dolazi se ovako - odgovoriti na sva bitna pitanja: gdje, ko, kada, kako, zašto, zatim uključiti sve strane koje bi mogle dati objašnjenja, podatke, stavove, odnosno eventualne oštećene, odgovorne, neutralne, tražiti mišljenje stručnjaka, jednostavno naći razloge i odgovore zašto je nešto tako, a ne ovako. Rekoše nam da pitamo i tražimo, pa da onda ljudima pružimo kompletnu informaciju.

Naravno još mnoge druge finese stiču se praksom, no sve bi uglavnom, kao što i sami vidite, trebalo da bude jednostavno.

Kad dobih priliku da se bavim tim poslom, koji sam tako željela, mojoj sreći nije bilo kraja. Pomislih kako će sve ići dobro, zakucaću na svaka vrata, tražiti odgovore, pitati mnogo puta, čekati, istraživati...

No u praksi sve izgleda mnogo drugačije, i zato želim da sa vama podjelim ove iskrene redove. Ne pišem ih u želji da nekom uputim kritike, već u nadi da će ih pročitati i oni kojima su naročito namjenjeni, i da će oni, bar malo promjeniti svoje nahođenje o našem, novinarskom poslu.

Naime, na časovima novinarstva, niko mi ne reče da ta profesija u malim sredinama, zahtjeva mnogo više upornosti, domišljatosti, sukoba, zamjeranja...Ponekad je nemoguće doći i do najbanalnijih informacija, čak i kada su u pitanju afirmativni prilozi i tekstovi.

Ona novinarska pitanja, koja su za velike (državne) političare i funkcionere sasvim jednostavna i prihvatljiva, u Sjenici su nerijetko tabu tema.

Dopade mi se, nedavno, jedan TV prilog na jednoj državnoj televiziji. Novinari snimiše nekakvo smetlište u glavnom gradu, kritikujući nadležne zbog toga. Posle samo nekoliko minuta, direktno u program se uključiše iz gradonačelnikovog kabineta, rekoše da nisu znali za taj problem, obećaše da će već ujutru sve biti očišćeno i pozvaše novinare da to i provere. Sutradan se, ne istoj televiziji, moglo vidjeti i kako je problem zaista i rješen. Niko od nadležnih nije okrivio novinare, koji su snimili pomenuto smetlište. Svako radi svoj posao. Jednostavno, zar ne?

Takođe, jedan moj poznanik, na jednom neformalnom političkom skupu, reče kako su za sve krivi novinari, koji, misli on, nadležnima u opštini, ne postavljaju „prava“pitanja.

Treba, predloži mi on, - da radite ovako, snimite blatnjavu ulicu usred čaršije, pa onda pitate nadležne, zašto nije asfaltirana i čiji je to posao i da li je taj koji ne radi svoj posao primio platu - tako misli on!

E, radi njega i onih mnogih, koji, delimično opravdano, razmišljkaju kao on, ja pišem ove redove.

Znamo mi, naravno, kako treba raditi, ali evo šta se dogodi kada mi snimismo radove u jednoj ulici, koje je izvodilo opštinsko preduzeće zaduženo za tu vrstu posla. Na licu mjesta „uzesmo“ sliku, a od direktora zatražismo podatke o vrednosti i vrsti radova. On nas uputi na jednog opštinskog funkcionera jer, kako reče, „taj se pita“. Sa opremom za snimanje, pješice, jer automobila nemamo, ja i kolega snimatelj, odosmo do funkcionera, koji nam opet reče da nije u toku, te da direktor radi na svoju ruku. Shvatismo da je posrijedi svađa u vladajućoj koaliciji i da nećemo dobiti nikakve podatke. Snimke, bacismo, ostasmo bez priloga, iako smo cijeli dan radili. I to nije sve. Kad nas sledeći put srete, onaj direktor se izdra na nas, jer je kaže „samo cirkuzio kad nas je uputio na funkcionera, a mi baš otišli“. Te još reče kako neće za našu medijsku kuću davati nikakve izjave, jer mu je to zabranjeno. I ne samo to, on jedne prilike, u mom prisustvu, pouči neke druge funkcionere kako je najbolje ovako - „samo im kažeš - ne dajem izjavu za vašu televiziju i neće vam dosađivati“.

Naravno, nisam ni ja ni bosa ni naivna, i ne zovu se novinari sedmom silom bez razloga, svjesna sam da imam načina da uvjek prozovem takve ljude, ali to nije rješenje. Želim da dobijem odgovore - zašto ulice nisu asfaltirane, zašto mostovi nisu napravljeni, ima li para za to, i ako nema, zašto nema...Te odgovore traže ljudi za koje radim i na čijoj sam starni, a to su gledaoci, slušaoci, čitaoci. Ne želim ja, da se preko medija, svađam sa nadležnima, samo želim da nam oni objasne zašto je nešto tako kako jeste. Ne tražim da kažu ono što ne mogu, već samo istinu. Ja hoću da radim svoj posao, što i njima želim.

Sledeći put, zamerio se neko drugi, treći, kažu mi da navijam za ovoga ili onoga...Dobro je dok ih hvalim, jer, ruku na srce, ima i onih koji zaslužuju pohvalu, al’ svi su ljuti ako dobiju zasluženu kritiku. Na nas novinare gledaju kao na prodavce zavjesa, koji povremeno, naiđu ispred njihovih vrata.

E, zbog ovakvih situacija novinari, naročito u malim sredinama, još kada ih je svega dvoje ili troje, moraju odustati od mnogih informacija. Mogu, dakle, da biram, hoću li raditi samo izvještaje sa manifestacija, priredbi, sastanaka...što je mnogo lakše ili ću ponešto i pitati. E, ako pitam, i naletim na one koji „neće davati nikakve odgovore“, moji će tekstovi i TV prilozi biti jednostrani. Govoriću samo o problemu, a odgovora neće biti. Kako da naučim one koji su plaćeni da rade transparentno, da moraju odgovarati na novinarska pitanja? Ako prestanem da pitam, izneveriću gledaoce i profesiju, da pravim kompromise, to neću, da pišem izvještaje kako cvjetaju ruže i kako je sve dobro, kada mnogi jedva preživljavaju, ni to neću. Pokušaću da, malo po malo, promjenim svijest onih koji obavljaju javne funkcije. Neka se naviknu, nekada će dobiti pohvalu, a nekada kritiku.

A ja sve novinarske muke zaboravim kada, na ulici, od poznatih ili nepoznatih ljudi čujem: „e, vala, neka si ono objavila, tako treba“!

Autorka je novinarka iz Sjenice

Autor: Sanela Halković
Izvor: Danas - Sandžak, 06.08.2010; Strana: 2

MC Newsletter 13. avgust 2010.