Političari u Srbiji često javni interes u sferi informisanja shvataju kao izveštavanje o njihovim aktivnostima.

Kakav bi to kompromis morali da naprave vlast i opozicija u Srbiji, na sastanku iza zatvorenih vrata, da bi nakon njega mediji u toj zemlji mogli da se zovu slobodnim i da bi moglo da se kaže da se Ustav Srbije zaista poštuje, makar u svom članu 50. koji kaže da „u Republici Srbiji nema cenzure“. Preciznije rečeno, mogu li uopšte političke stranke, među čijim liderima ima i onih sa hipotekom nedozvoljenog uticaja na medije, da naprave kompromis koji bi bio u interesu građana, oličenom u potrebi da budu tačno i blagovremeno obavešteni o onome što se dešava u njihovoj zemlji i mogućim posledicama tih dešavanja po njihove živote?

Ili se o tome zapravo i ne pregovara, već samo o mogućnosti da se građanima omogući da posredstvom nacionalnih frekvencija umesto obećanja jedne stranke, čuju obećanja više stranaka.

Stojan Marković, član Izvršnog odbora Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), koji je prisustvovao ovonedeljnom okruglom stolu vlasti i opozicije posvećenom medijima kao predstavnik Localpressa (Asocijacije lokalnih i nezavisnih medija) za Al Jazeeru iznosi svoj utisak sa sastanka da ni vlast ni opozicija “prosto ne razumeju položaj medija u Srbiji i ne shvataju dubinu medijske krize”.

“Njih je samo interesovala pozicija medija kad je u pitanju predizborna kampanja i njihov odnos i zastupljenost predstavnika izbornih listi u medijima. Znači, nismo primetili ni u jednom trenutku da su zainteresovani da se bave problemima medijske scene koji su veliki i koji iziskuju da se najpre kroz usvajanje medijske strategije, a kasnije i kroz izmene zakona, bolje uredi medijska scena u Srbiji. Dakle, i jedni i drugi , čini mi se, imaju nameru da instrumentalizuju medije onako kako im odgovara za ostvarenje njihovih političkih ciljeva i to je suštinski najveći problem za nas koji radimo u medijima – da ni vlast ni opozicija ne vide u nama partnere za uređivanje medijske scene, nego partnere za sprovođenje svoje predizborne kampanje”, objašnjava Marković.

Veliki pritisci na medije

“Da je ovaj sastanak bio otvoren za javnost, kako je Udruženje novinara Srbije tražilo, znali bismo o čemu se razgovaralo i da li su političari pomislili da je njihov posao da uređuju medije i određuju šta građani smeju da znaju. Nažalost, organizatori su odbili zahtev UNS-a, pa možemo samo da nagađamo da li je Goran Vesić u pravu kad kaže da je opozicija htela baš to – da uređuje medije. A da nam je omogućeno da se pred javnošću obratimo i vlasti i opoziciji, rekli bismo ono što dugo objašnjavamo, da su politički pritisci na medije veliki i da pre svega dolaze od vladajućih stranaka i da te pritiske najviše osećaju lokalni mediji i novinari”, kaže Vladimir Radomirović, predsednik Udruženja novinara Srbije (UNS), koje nije ni poslalo predstavnike na ovonedeljni sastanak, jer je samo uvodni deo bio otvoren za javnost.

Milan Antonijević iz Fonda za otvoreno društvo, nevladine organizacije koja je bila jedan od organizatora sastanka, za Al Jazeeru pojašnjava da tema nije bila sloboda medija uopšte, već se govorilo o ponašanju medija u predizbornom periodu i potrebi za poštovanjem jasnih pravila i dobre prakse, kao i o nefunkcionisanju Regulatornog tela za elektronske medije (REM).

Na opasku da kampanja za parlamentarne izbore u Srbiji traje od 45 do 60 dana, a da deo opozicionih stranaka traži da mediji budu slobodni bar šest meseci pre izbora da bi na njima uopšte učestvovale, Antonijević kaže da se „ovde govori i o periodu kampanje koji propisuje zakon, ali i o faktičkom stanju gde kampanja traje od proglašenja izbornih rezultata pa do narednih izbora, što je takođe bila tema“.

To da opozicija optužuje vlast da koristi medije za sopstvenu promociju i sticanje jeftinih političkih poena nije fenomen nastao u vreme vlasti Srpske napredne stranke, iako posle sedam godina vladavine naprednjaka nije lako setiti se da je, na primer, sadašnji ministar policije Nebojša Stefanović, pre deset godina sa podmlatkom stranke organizovao performans „Stvarnost je malo drugačija“ ispred Radio televizije Srbije, žaleći se na diskriminaciju jer je, kako je tvrdio, javni servis za slavu vladajuće stranke odvojio tri minuta u udarnom dnevniku, a za slavu naprednjaka ni sekund.

S druge strane, opozicionari koji su tada bili vlast, mogu da kažu da su se pre deset godina i taj performans naprednjaka i njihove pritužbe mogle videti i čuti u udarnom dnevniku javnog servisa, dok oni danas moraju da se obrate sudu, da bi RTS objavio njihov odgovor.

I naprednjaci danas, kao nekad demokrate, na optužbe da kontrolišu medije, uzvraćaju podsećanjem šta su njihovi prethodnici radili nekoliko godina ranije dok su bili na vlasti.

Kako vlast i opozicija vide medije

Ni prethodne dve, a ni one pre njih, vladajuće stranke uglavnom nisu bile naklonjene medijima koji kritički izveštavaju, niti su pokazivale iskrenu želju da rade na stvaranju uslova za ravnopravan medijski tretman svih relevantnih političkih aktera, zbog čega zažale čim padnu sa vlasti.

O tome kako vlast sada poštuje slobodu medija, dovoljno govore i ovogodišnji izveštaji Evropske komisije, kao i međunarodnih nevladinih organizacija poput Freedom housa i Reportera bez granica, na čijim listama medijskih sloboda Srbija poslednjih godina beleži konstantan pad.

EK je izrazila ozbiljnu zabrinutost zbog izostanka napretka u slobodi izražavanja u Srbiji, ali i slučajeva pretnji, zastrašivanja i nasilja nad novinarima. Organizacija Freedom house u svom godišnem izveštaju pominje i nedostatak transparenosti vlasništva nad medijima, uticaj države i vladajuće partije na privatne medije kroz marketinške ugovore i druge vrste indirektnih podsticaja, kao i kaznene posete poreske inspekcije medijima koji kritički izveštavaju.

S druge strane, kako opozicione stranke, okupljene u Savezu za Srbiju zamišljaju slobodne medije, može se naslutiti iz dokumenta pod nazivom “Zajednički uslovi opozicije za sprovođenje slobodnih i poštenih izbora”, gde su između ostalog, navedeni i zahtevi da se omogući “redovno učešće opozicije u informativnom programu javnih servisa RTS i RTV, sa najmanje 60 minuta nedeljno pre predizborne kampanje, ne računajući debatne forme”, kao i “svakodnevno informisanje javnosti o aktivnostima stranaka vlasti i opozicije na javnim servisima RTS i RTV u trajanju od najmanje 30 minuta”.

Koliko bio god opravdan zahtev opozicije da makar u informativnom programu televizija sa nacionalnom frekvencijom, gde su njihovi stavovi gotovo nevidljivi, dobiju veći prostor, teško da bi se i u slučaju da se tako nešto desi, automatski moglo govoriti o slobodnim medijima.

“Mislim da političari u Srbiji generalno ne razumeju šta je osnovni posao medija i novinara. Ne shvataju da su novinari u jednom uređenom i demokratskom društvu čuvari demokratije, oni koji moraju kritički da se odnose prema onome što rade i vlast i opozicija i da istovremeno građanima prenose stavove i jednih i drugih na najobjektivniji mogući način”, objašnjava Stojan Marković, dodajući da političari, bez obzira da li su iz vlasti li opozicije, ne razumeju šta znači javni interes u javnom informisanju.

Novinari kao partijski komesari

“Kad je NUNS svojevremeno, kroz jedan projekat u nekoliko opština radio anketu o tome, saznali smo da predstavnici vlasti javni interes u informisanju definišu tako što kažu da mediji treba da izveštavaju o tome šta radi predsednik, premijer, ministri, predsednici opština i to je za njih primarni javni interes. Nisu svesni da su građani manje zainteresovani šta političari rade, a mnogo više ih interesuju posledice onog što političari rade, odnosno kakvi su rezultati njihovog rada”, objašnjava Marković.

Ilustracije radi, lider opozicionih Dveri Boško Obradović je pre nekoliko dana na Twitteru, opisujući elemente normalne države, napisao i rečenicu: “Vesti: šta je danas radila vlast i šta je danas radila opozicija”.

Na pitanje da li političari u Srbiji uopšte znaju kako treba da izgledaju slobodni mediji, odnosno da li su u stanju da podnesu slobodne i profesionalne medije, koji bi preispitivali svaku njihovu tvrdnju, umesto što je prenose “zdravo za gotovo”, predsednik UNS-a kaže da političari dobro znaju šta su slobodni mediji, ali i da je logično da mnogima od njih nije stalo da dozvole potpunu slobodu, jer onda ne bi mogli javnosti da plasiraju informacije onako kako žele.

Dodaje i da je nerealno očekivati da se neko drugi izbori za slobodu novinara. “Novinari sami treba da se izbore za nju”, kaže.

Uostalom, koliko su stranke iskrene u svom zalaganju za nezavisne i profesionalne medije vidi se i iz brojnih primera medija i njihovih vlasnika i urednika na čiji rad su se žalile dok su bile u opoziciji, da bi po dolasku na vlast najbolje odnose imale upravo sa takvima, što opet smanjuje poverenje u iskrenost njihovih sadašnjih izjava. Ali krivica nije samo na političkim partijama.

“Veliki deo problema smo i mi sami, jer novinari pristaju na privilegije koje im nude stranke na vlasti u zamenu za poslušnost i plasiranje izjava političara bez ikakve provere. Ima dosta naših kolega koje svoj posao shvataju kao komesarski, da su oni tu da prenesu stavove „centralnog komiteta“ i da se postaraju da ih mediji tačno objave. Stranke imaju interes da takve novinare drže na uredničkim pozicijama”, kaže Radomirović.

Primopredaja kontrolisanih medija

Imajući u vidu takav stranački interes, pitanje je da li je uopšte moguće da rezultat eventualnog dogovora vlasti i opozicije o novom sastavu REM-a bude izbor stručnih i nepristrasnih ljudi u to telo ili je verovatnija opcija traženja kompromisa gde bi svaka strana pokušala da ugura što više “svojih” ljudi.

Marković kaže da su na poslednjem sastanku i jedni i drugi izrazili nezadovoljstvo radom javnih servisa Srbije i Vojvodine, kao i radom REM-a. “Svako, naravno, iz svojih razloga, ali bez volje da se dogovore da dođe do kvalitativnih promena. Ni jedni i ni drugi ne uviđaju glavne probleme i šta zaista ne funkcioniše u REM-u i kako to promeniti. Zameniti ove ljude koji su poslušnici sadašnje vlasti, sa ljudima koji će možda biti poslušnici buduće vlasti ne donosi nikakvo rešenje”, ocenjuje.

Milan Antonijević ipak smatra da među strankama postoji svest da se neke stvari moraju vratiti na početnu poziciju, odnosno da je potrebna objektivizacija medija i njihovo vraćanje u redovno delovanje, ali i da predstavnici sadašnje vlasti, kao i onih prethodnih, prihvate deo odgovornosti za sadašnje stanje.

Pitanje je, međutim, koliko je Antonijevićev optimizam utemeljen, s obzirom na iskustva iz prethodnih godina, kada se opozicija, žaleći se na loš tretman u medijima zbog kontrole vlasti, istovremeno i zaklinjala da će se drugačije ponašati kada preuzme upravljanje državom, a potom uporedo sa vlašću obično preuzimala i mehanizme kontrole nad medijima, previđajući činjenicu da je mandat ograničen i da će kontrolisane medije kasnije preuzeti neko drugi.