Internet – „novi“ medijski sistem sa povratnom spregom

Stiv Herman, urednik uglednog veb sajta „Vesti BBC-a“, govoreći u emisiji „Oko magazin“ (RTS 1, 25.9.2010) o tome kako zadržati publiku, kazao je, između ostalog, da je povratna sprega čitalaca važna jer doprinosi objašnjenju priče. Saglasan sam da je ta sprega vrlo važna ako ne i najvažnija osobina medijskog internet servisa.

Mediјski internet sevisi su prvi kompjuterski interaktivni sevisi masovnih elektronskih komunikacija koji omogućavaju jednostavnu povratnu spregu mase čitalaca, gledalaca ili slušalaca sa uredništvima, odnosno novinarima, pa čak i svojevrsnu zamenu mesta korisnika i izvora informacija. Ovakvi komunikacioni servisi od jedne tačke do više drugih tačaka su postali dvosmerni, a informacije u tim komunikacionim servisima – sadržajnije i kvalitetnije. Kvalitet medijskih internet servisa je poboljšan zahvaljujući povratnoj sprezi „višeg logičnog tipa”.

Nize navedeni komentari odnose se na pojam „povratne sprege“. Oni su zasnovani na klasičnom delu Norberta Vinera „Kibernetika i društvo – Ljudska upotreba ljudskih bića“ iz 1954. godine.

Povratna sprega je sposobnost podešavanja budućih postupaka na osnovu prethodnog delovanja. Povratna sprega može biti sasvim jednostavna, kao što je u slučaju običnog refleksa, ili povratna sprega višeg reda kod koje se prethodno iskustvo koristi ne samo za regulisanje specifičnih pokreta već i za celokupnu politiku ponašanja. Ovakva povratna sprega koja reguliše politiku može se ispoljiti, i često se ispoljava, u onome što je u jednom vidu poznato kao uslovni refleks, a u drugom kao učenje.

Drugim rečima, povratna sprega je metod upravljanja nekim sistemom koristeći se rezultatima njegovog ranijeg delovanja. Ako se ovi rezultati upotrebljavaju samo kao numerički za ocenjivanje sistema i za njegovu regulaciju, onda imamo prostu povratnu spregu koju primenjuju inženjeri u automatici. Ako su, međutim, informacije koje se vračaju iz obavljene radnje sposobne da izmene opšti način i stil delovanja, onda imamo proces koji se može nazvati učenje. Taj usavršeni proces učenja, svakako ne odgovara normalnom procesu učenja kod čoveka.

Za sve oblike ponašanja, a naročito za složenije, moramo imati centralne organe za donošenje odluka, koji određuju šta će mašina ili drugi organizovani sistem uraditi na osnovu informacija koje prima i koje pamti sredstvima sličnim memoriji kod živih organizama. Uz to, za delotvorno ponašanje neophodna je neka vrsta povratne sprege, koja će davati obaveštenja o tome da li je cilj postignut ili promašen. Pored najprostijih oblika povratnih sprega koje se bave grubim uspesima ili neuspesima nekog delovanja, postoje, medjutim, mnogi drugi oblici povratne sprege čija je priroda kudikamo suptilnija.

Često je potrebno znati da li se čitava jedna politika ponašanja, jedna strategija pokazala uspešnom ili nije. Čovek koji uči da prolazi kroz životni lavirint sa ciljem da nađe sreću ili dođe do uspeha, ili da izbegne nesreću ili neuspehe mora biti sposoban da upamti da li je opšti plan prolaska kroz taj lavirint bio u celini uspešan ili nije. On mora biti sposoban da izmeni ovaj plan kako bi uspešnije prolazio kroz životni lavirint. Ovaj oblik učenja je, u svakom slučaju, povratna sprega, ali je to povratna sprega višeg stupnja, povratna sprega politike a ne prostih radnji. Ona se razlikuje od elementarnih povratnih sprega po svom, kako bi to Bertrand Rasel nazvao, „logičkom tipu“.

Stiv Herman je obimnu prezentaciju „Sadržaj medijskog sajta“ iznetu na seminaru „Internet i evolucija vesti“ (Beograd, hotel Kontinental, 23.9.2010) na kraju sažeo u jednoj jednostavnoj rečenici. Ta rečenica na engleskom jeziku glasi: „Give people information they need to lead their lives“. Neka zato i meni bude dopušteno da ovaj kratak tekst završim sa jednom, ali dužom rečenicom.

Klasičan, fizički model komunikacionog sistema sa povratnom spregom omogućava da se unapredi uobičajeni ali pojednostavljeni modela u vezi sa medijima masovnih komunikacija koji komunikacije ograničava na unilateralni ili, eventualno, bilateralni odnos informator – informisani, ali ne i da ga transformiše u model društvene komunikacije u kome tri procesa, izgradnja informacija, komunikacija i korišćenje informacija, slede jedan za drugim uzajamno se snabdevajući i dopunjujući.

Dejan R. Popović, dip. inž.
Beograd, 26. septembar 2010.