Autor: Slobodan Georgijev


Za one koji su rođeni u vreme kada je Vukašin Obradović u Vranju devedesetih pokrenuo nedeljnik Vranjske, štampa sada ne znači ništa više od dekora u kafićima i frizerskim salonima. Pa ni tamo neko od dvadesetak godina neće da se maši za štampu, koja je po pravilu žuta, osim ako na naslovnoj ne vidi nešto što nije tema na društvenim mrežama.

Opet, za nas koji smo u vreme kada su te novine nastajale krenuli na fakultet, štampa i dalje Znači, ona je Bitna i ima svoje važno mesto u društvu koje bi možda želelo da bude zasnovano na vladavini zakona, a ne na vladavini jačeg.

Vukašin je Obradović, vrativši se u rodni grad iz Beograda koji je mučen sankcijama, ratom koji nismo vodili, nemaštinom i sveopštim očajem, osnovao Novine, koje je nazvao Vranjske, ne vranjanske, dakle „po starom“, i za skoro 1.100 objavljenih brojeva, za 1.100 nedelja trajanja, uspeo da svoj rodni grad, koji je i za srpske pojmove mali, često stavi u centar – zbog načina na koji su te novine radile i opstajale.

Pretvaranje grada u kasabu

Danas je to gotovo, stigao je glas iz Vranja da je Vukašin rešio da likvidira ono što je njegov životni projekat, mučen nepremostivim finansijskim teškoćama, kojih je bilo od početka, ali, sad se vidi, nikada kao sada u ovo doba opšteg uzleta Srbije, investicija, rasta BDP-a, smanjenih suficita i makroekonomske konsolidacije.

Danas, 19. septembra 2017. godine, kada sadašnja premijerka Ana Brnabić ode u Vranje sa svojim kolegama ministrima privrede i socijale (zanimljiv izbor ministara), dočekaće je razne „novinarske ekipe“, ali neće biti novinara – jer su jedine Novine prestale sa radom.
Za vlast je to dobro: teren je čist, medijske kamere i diktafoni služe za besplatnu promociju vlasti – narodu će reći da Vranje dramatično napreduje, da investicije dolaze, da će za 10 godina možda biti kao 1989. godine.

Sad kada je i Vukašin ugasio svetlo u svojim Vranjskim, taj glavni grad na jugu Srbije ostao je puka kasaba koju će s dolaskom zime prekriti dim iz odžaka, varošica siromašnih ljudi koji se ne nadaju nečemu većem od toga da im se deca odsele negde, bar u Beograd, da vide pozorište, da vide bioskop, da vide kako živi grad.

Vranjske su za ovih 20 i kusur godina pokušale da od Vranja naprave urbano mesto, izvlačeći svake nedelje i pakujući u format pravog političkog magazina ono što je pravi život tog grada i okoline, ispisujući hroniku bez koje neće biti moguće utvrditi šta se u tom delu Srbije dešavalo krajem 20. i na početku 21. veka.

Novinari koji su tamo radili krpili su se kako su znali i umeli, pravili su priče koje ne da su bile rame uz rame s onima koje su objavljivale kolege u Beogradu, nego često i mnogo bolje: vrhunac je serijal o vladici Pahomiju i njegovim pedofilskim sklonostima – priča čiji je pandan u Bostonu novinarima Boston glouba doneo Pulicera i tako dalje.

Takve novine nije imao Novi Sad, nije imala Subotica, nisu imali Čačak, Kraljevo, Zaječar, Niš – dakle, veći i bogatiji gradovi nisu uspeli da iznedre ono što je imalo Vranje s Vranjskim.

Možda je i to razlog što se nije moglo opstati, jer i sam sam se godinama čudio i divio gde ti ljudi nalaze materijal u mestu od 80.000 stanovnika za šezdesetak stranica svake nedelje, TO jednostavno nije bilo moguće, to je bilo preterano, TO mesto TO nije moglo da podnese.

Bez Vranjskih nema ni grada

Nasleđe onoga što je Vukašin radio poslednjih 1.100 nedelja je veliko: njegov primer biće uvek vodič za one koji budu hteli da prave medij koji bi trebalo da se na pošten način bavi životom jedne zajednice, ali i pokazatelj da bez podrške ljudi, bez njihovog uključenja, bez svesti onih koji pokušavaju da prave neki posao u zajednici – bez toga je nemoguće opstati.

A ako nema Vukašina i njegovih novina, onda nema ni pravog grada, i ako hoćete, nema ni slobode i svetla u tom gradu: imate podanike koji pokušavaju da prežive, kojima više nije stalo, koji čekaju da se njihovo putovanje završi na što bezbolniji način.

Oni koji se „lože“ da su neki „privrednici“ takođe lažu sebe, jer bez jake zajednice neće biti ni dobrog i dugotrajnog posla za njih – tako je sve to povezano.

U Beogradu, nošeni političkim odlukama, neki privrednici su rešili da ne dozvole da propadne Pink imperija. Pre toga, nisu bili zainteresovani da podrže opstanak B92, koji je nakon toga, nizom pogrešnih odluka upravljača i vlasnika, na kraju nestao.

Mediji se pretvaraju u zabavni program koji svoju obavezu da informiše građane završava vremenskom prognozom i stanjem na putevima.

Politika je odlučila da nam pravi informativni sadržaj nije potreban jer su sve informacije na jednom mestu, kod jednog čoveka koji ih daje i saopštava onda kada njemu to prija i na način koji mu savetnici za rejting predlože.

U takvom društvu ni Vranjske nisu potrebne, jer sve što građanima koji su postali podanici treba – dobiće od vlasti. Danas su na vlasti oni koji vam kažu: šta ti ima da mi pričaš o tome kako se upravlja kada nikada to nisi radio. To vam je kao kod Tita: standard, ali da se ćuti. A ako vam smeta, u tome je još uvek razlika od Tita, kandidujte se, pobedite, budite vi na čelu.

E, moj Vukašine, kada su ti to predlagali, ti si se smejao. Svi ćemo za tobom, ne brini.