Novinari u Srbiji intervjuišu samo zvaničnike koji govore nerazumljivim jezikom i običan čovek ne razume šta bi Unija značila za njegov život, kaže Rasel Pisgud, vođa Bi-Bi-Sijevog tima za pomoć srpskim medijima

Kako živi običan Džon ili Žak i da li će prosečan Petar Petrović ikada zarađivati isto koliko i oni, pitanja su koja najviše zanimaju čitaoce, gledaoce i slušaoce u Srbiji, ali na koja im domaći mediji najčešće ne daju odgovor. Ovo je zaključak Rasela Pisguda, dugogodišnjeg novinara i urednika Bi-Bi-Sija, sada prvog čoveka tima Bi-Bi-Sija koji pomaže medijima u Srbiji da poboljšaju svoj rad. Međutim, ovo nije samo Pisgudov, već, kako se pokazalo, i stav većine ispitanika u istraživanju njegovog tima o tome kako mediji u Srbiji izveštavaju o Evropskoj uniji.
Pisgud je počeo da radi za Bi-Bi-Si 1986. Vremenom je postao urednik vesti i informativnog programa. Kroz njegove novinarske radionice prošli su reporteri u Rusiji, Rumuniji, Gruziji, Estoniji, Jermeniji, Ukrajini, Indiji... Od 1998. vodio je različite projekte za pomoć medijima na Balkanu. Urednici domaćih informativnih emisija na vodećim televizijama odavno su prošli njegovu školu. Iako je mnoge TV reportere u Srbiji učio da izveštavaju kao njegove kolege s Bi-Bi-Sija, kaže da se na primeru praćenja evropskih tema ne vidi preveliki progres.
Prema upravo objavljenom istraživanju Bi-Bi-Sija, koje je finansirala EU, srpske medijske kuće su na briselskim zadacima jedva dobile prelaznu ocenu.
– Kao novinar mogu da kažem da su izveštaji o EU jako loši. Reporteri intervjuišu samo zvaničnike i birokrate koji govore nerazumljivim jezikom i običan čovek ne shvata o čemu se tu uopšte radi – objašnjava Pisgud.
Na osnovu članaka u štampi i priloga na TV ispitanici ne mogu da shvate šta će ulazak Srbije u Uniju značiti za radnike, studente, penzionere.
– Novinarskim žargonom rečeno – nema mesa. Stalno se prikazuje da se sreću dva političara. Ili da neki zvaničnik posetio fabriku. To nije nešto što običnog čoveka zanima. Ljudi ne razumeju kako se sve što čuju na TV ili pročitaju u novinama o EU odnosi na njihov život.
Učesnici istraživanja su otkrili da ih uopšte ne zanima da li je neki evropski birokrata došao u Beograd. Ono o čemu žele da znaju nešto više je kako žive mladi u Uniji, kakve su tamošnje plate i socijalna zaštita, koliko koštaju jabuke u Londonu i koliki porez plaćaju Francuzi.
– Gledaoci veruju da spikeri na TV prebrzo govore. Isuviše se izveštava o politici. Štampa je samo jedan odsto članaka o EU posvetila mladima, temi koji su naši ispitanici naveli kao nešto što ih zanima. Manje od jedan odsto tekstova obrađuje saobraćaj i zaštitu životne sredine.
Nije dobro što gledaoci i naši ispitanici veruju da samo profesori ekonomije mogu da razumeju temu iz privrede, objašnjava Pisgud i dodaje da nema problema u količini priloga ili tekstova o EU – njih je sasvim dovoljno. Međutim, na molbu da se sete nekog članka, TV ili radijskog priloga o EU, većina ispitanika često nije mogla da se seti nijednog.
Pisgud se i ranije, sarađujući sa RTS-om, B92, Anemom i drugim televizijama, upoznao sa ovdašnjom medijskom scenom Poslednje istraživanje je obuhvatilo rad 38 medija tokom mesec dana. Iako ova studija oštro kritikuje način na koji mediji u Srbiji prate evropske teme, naš sagovornik ipak dodaje da za to postoji delimično opravdanje.
– EU je suvoparna tema.
Na pitanje da li bi on lično prihvatio da prati EU, Pisgud kroz šalu kaže:
– Nema šanse. Definitivno ne bih stajao u redu u kome se dele evropske teme.

Autor: J. STEVANOVIĆ