ZUMIRANjE

Na Republičku radiodifuznu agenciju opet se sručilo nezadovoljstvo, ovog puta s optužbama da ograničava pa i cenzuriše medije. Nesporazum u pogledu pravila predizborne kampanje u međuvremenu je izglađen, te je jasno da će političkih sadržaja, u raznim oblicima informativnog i dokumentarnog programa, na televiziji biti sve više i više.
Zato privremeno viša primanja zaslužuju članovi RRA, odnosno oni koji će u njihovo ime do 6. maja sedeti pred ekranom sa olovkom i štopericom u ruci. Zaista je mučan posao meriti, beležiti i uopšte kontrolisati poštovanje propisa u tekućoj TV kampanji. Treba slušati duge, zamorne monologe, treba sabirati minutažu koalicionih partnera, treba gledati jedno te isto bezbroj puta... i pri tom treba paziti da li uvek postoji ona posebna „nalepnica“ po kojoj bi se znalo da prestaje „Dnevnik“ a počinje politički marketing, te da sad predsednik Demokratske stranke, a ne predsednik Srbije obilazi polja i pogone, upoznaje i hrabri male (poljo)privrednike.
Ohrabrenje gledaocima–građanima na početku svakog radnog dana televizije nastoje da pruže bar vedrim naslovima svojih emisija – „Buđenje s osmehom“ , „Dobre vesti za dobar dan“. A vesti su takve kakve su, mahom nevesele, jer pregled obično počinje tragičnim događajima, saobraćajnim nesrećama, terorističkim aktima, prirodnim nepogodama, sećanjem na godišnjice atentata, pogroma, bombardovanja.
Kad se pronađe željena ravnoteža izveštajima o uspehu nekog poduhvata, o napretku, slozi, dogovoru, ostaje još prostora za naoko obične, a u stvari neobične vesti. Poput one, recimo, da se u ovu zemlju koja ima podosta plodne zemlje uvoze luk i krompir, kupus i pasulj, paradajz i paprike... Ili one o poslednjem fudbalskom večitom derbiju koji je prošao bez tuče navijača. Mnogi su posle susreta Crvene zvezde i Partizana bar koliko o samoj utakmici govorili i o tome kako nije bilo fizičkog obračuna dva navijačka tabora ni nereda na ulicama posle završetka sportskog duela. Doduše, na stadionu je bilo muzike, to jest pesme, istina nepristojne i uvredljive za protivnika, u horskom izvođenju navijača i crveno-belih fudbalera pobedom uznetih do „poetskog nadahnuća“.
Kad još nema treće mogućnosti, sve se svodi na tabanje ili (psovačko) pevanje. Pa je valjda zato – s dugogodišnjim iskustvom u ovakvim situacijama i s brojem povređenih kao osnovnim kriterijumom – šef dežurnih medicinskih ekipa s klinike „Anlave“ izjavio da se na Marakani osećao „kao kod Tasovca, u Filharmoniji“.
Biće, blago nama, još dobrih vesti tumačenih po principu „samo nek’ je glava na ramenu“.
Autor: BRANKA OTAŠEVIĆ