Prijavite se na MC mejling liste

0 komentara      Ostavite komentar

Revolucija ili kontrarevolucija srpske štampe

Piše Dragoljub Petrović

Turiću te u Kurir, glasila je jedna od najcrnjih pretnji ovdašnjeg podneblja tokom prve decenije dvehijaditih. Jednoga dana i meni se to desilo, sasvim namerno. Turili su me u Kurir, mojom voljom, na njihov poziv. Pisana „livada“ ovog autora u toj tranzicionoj medijskoj hiperkomercijalnoj džunglici imala je dva stupca, izlazila je nedeljom, zvala se „Srbija do Tokija“ i pledirala je da bude ironično-satirični pogled na političko-društveni okoliš. Naziv kolumne je kasnije dovodio do zabluda stalnu čitalačku publiku. Neki su mislili da je to izrazito patriotsko štivo. Ironiju su ponekad čitali bukvalno, čestitali što se zalažem da Šešelja puste iz Haga i prebace u Amsterdam. Misleći da je izlog, zapravo, sloboda (!?). Prva je posumnjala izvesna Ljubinka iz Batajnice. Tepala mi je „bradata svinjo“ kada bi, obično ponedeljkom ujutru, zvala telefonski. Ljubinka je bila prosečan čitalac Kurira. Glasala je za radikale, najviše je volela velike naslove, velike podnaslove i velike slike. A kolumne je počela da čita da bi imala koga da maltretira ponedeljkom ujutru. I zadovolji potrebu da se na nekome istrese posle čitanja Kurira. A to je zaista potrebno.

Jedan koji se kleo da je ceo Kurir pročitao sa aparatom za merenje pritiska tvrdio je da je digitalni displej posle poslednje stranice pokazivao otprilike gornjih 300 sa donjih 200. U tome je izgleda bila tajna uspeha.
Vlasnik Kurira Raja Rodić novinarstvo je shvatao jednostavno, pravolinijski: „Volim kod tebe što umeš da im zavučeš. I to fino da im zavučeš“. Ta filozofija bila je dovoljna za dobar početak jednog tabloida, za koji verovatno i danas mnogi skloni mistifikaciji svega i svačega misle da je osnovan posredstvom nečega što se zove „tajni centri moći“. U suštini DB. Mada je, uz „zavlačenje“, presudna bila uloga SUP-a Stari grad. Tu, u Majke Jevrosime, preko puta SUP-a, bio je kafić, u kome je bivše jezgro redakcije (početkom „Sablje“ ugašenog „Nacionala“) pravilo strategiju novih novina, nečega što će postati štampani srpski „Vikiliks“. Grafički dizajn su prekopirali od bratskog „Dejli Mirora“ i napravili pilot broj koji je bio pun izmišljenih vesti. Zlobnici tvrde da je tu bilo više istine nego posle, kada su krenuli s ozbiljnim „zavlačenjem“. Tajming je bio odličan – 22. aprila te 2003. ukinuto je vanredno stanje proglašeno zbog ubistva premijera, a 6. maja startovao je Kurir. Pregršt masnih naslova za „jednu banku“ koliko je koštao, kao i pregršt onoga što je cenzurisano tokom „Sablje“ – bili su dobar recept da za manje od tri meseca prestignu i tada dobrodržeće štampane medije, a onda su i kolegijumi ostalih srpskih dnevnih izdanja vremenom počeli da razmišljaju jednostavno, pravolinijski - kako da za što kraće vreme postanu Kurir. Da se nešto čudno dešava shvatili smo i mi iz komšiluka. Radio sam u Glasu javnosti, dnevnom listu istog vlasnika. Treći sprat Vlajkovićeve 8, desno mi, levo Kurir. Delio nas je jedan hodnik sa klozetom između. Kad neki anonimni izvor pogreši vrata i mi bi nenadano dobili ekskluzivu. Ovaj bi sutra zvao da pita – ja nisam hteo da to izađe kod vas, nego u Kuriru. Ko još čita to vaše s....

Kurir je, naime, bio stecište anonimnih izvora, „pacijenata“ sa kilogramima dokumentacije, hol na ulazu u redakciju često je ličio na čekaonicu za svakog potlačenog i ugroženog građanina koji se nadao da će svoj problem, ili nekog svog „krvnika“ uglaviti među te 24 strane. I tako rešiti sve svoje muke. Kurir je postao zamena za tužilaštvo, policiju, nekad i za psihijatriju. Uglavnom, tamo se, hteli to neki da priznaju ili ne, odvijala kontrarevolucija srpskog novinarstva. Ispostavilo se, naime, da je demokratija i sloboda štampe, samo tri godine ranije misaona imenica svakog ovdašnjeg žurnalističkog pregaoca, više bila stimulans za žutu štampu nego za takozvano ozbiljno, analitičko, nepravolinijsko novinarstvo. Ono je uživajući i uljuljkujući se u tom idealu za koje se borilo dočekalo odlazak na marginu. Našlo se u situaciji prodavca gramofona - dok svi ostali štancuju MP3 plejere. Te je prva decenija 21. veka ovde, sa zakašnjenjem u odnosu na okoliš postala decenija tabloida. U Srbiji za deset godina osnovano je sijaset novina – od mnogih za jednokratnu tajkunsko-političku upotrebu, do retkih koji su zaživeli na tržištu. Interesantno, u pitanju su bili isključivo tabloidi. Razlikovali su se od svetskih uzora iz tog žanra, čija je glavna preokupacija to da li je osoba A prevarila osobu B, po tome što su shvatili da se glavni kurvarluk najmanje odvija u šou-biznisu, gde to inače biva u normalnim zemljama. Njihove glavne teme na naslovnici dolazile su iz politike, vlade, skupštine, tajkunskih budžaka i sive zone tranzicije.

Ne čudi, stoga, što je prvi „anonimni izvor“ Kurira bio Mlađan Dinkić. On im je tada kao opozicioni političar doturao podatke o aferi „Bodrum“ i crtao piramide finansijskih malverzacija tadašnjih ljudi sa vlasti. Padali su redom – Janjuševići i Kolesari, Rašete Vukosavljevići, uz svaki pomen imena Borisa Tadića u Kuriru je čitavih godinu dana izlazila zagrada sa natpisom: Obećao rešenje afere „Bodrum“. Ispostavilo se da je ta mešavina opozicionog i žurnalističkog delovanja, filovana „kežual“ rečnikom, prijala publikumu - osnivači se kunu da je posredstvom Kurira pala i vlada Zorana Živkovića. Pitao sam jedanput kolegu iz uređivačkog kolegijuma Kurira: „Da li vas plaćaju po šlajfni ili po glavi?“ Parafrazirajući Mihiza.
Bila je to već ozbiljna promena sistema vrednosti – mada se uticajnim novinama smatraju one ugledne, ovde se situacija zarotirala i okrenula na stranu onih zbog kojih se jutarnja štampa držala na najvišoj polici, van domašaja maloletnih lica. Uticaj im je bio strahovit.

Jedan usputni seks, pak, bio je važna karika u Kurirovoj istoriji. Neki dokoni prelamač skinuo je sa interneta privatni pornić Severine Vučković. Cela redakcija pažljivo je odgledala uradak hrvatske pop dive, onda je nekom sinulo da bi to valjalo odštampati. Da vidi narod. Taj dan protekao je u neuobičajenoj atmosferi – redakcijom je odjekivao ton žestokog seksa dok je skidan frejm po frejm Severininog kućnog videa. Vlasnik Rodić nije baš bio oduševljen idejom da njegovo čedo preraste u porno-magazin. Pravdao se dubokom religioznošću. (U redakcije je najpre dovodio popove da osveštaju prostorije, pa tek onda unosio kompjutere.) Sutradan su ulicama promicali smerni građani sa Politikom u rukama. Ispod koje je virio Kurir. Glavni i odgovorni urednik ponosno se pojavio u Rodićevom kabinetu sa izveštajem o remitendi. Na kome je pisalo: nula. „Vidi, šefe, ode tiraž“ - rekao je. Takozvana konzervativna javnost se sablaznila. Sutradan, na naslovnoj strani pojavila se zvezdasta vinjeta: Kurir - 300.000 prodatih primeraka!
Red seksa, red krvi, red estrade, puno politike – čak im se i predsednik Tadić jednom zahvalio kada je njihov novinar zvao premijera Zorana Živkovića da uzme izjavu, a ovaj, kako su tvrdili, zaboravio da isključi mobilni jer su baš tih dana u Vladi zadužili nove, sofisticirane aparate. Onda je u Kuriru izašao transkript razgovora vrha DS-a sledeće sadržine: „Živković: Vrlo dobro znam kakve igre igraš preko Kurira i kakve tekstove naručuješ. Dovoljno je da vidim današnji intervju sa Đilasom, pa mi je sve jasno. Tadić (vidno iznerviran, naglo podiže ton): Ti nisi normalan! Živković: Jedi govna! Tadić: Jesam li rekao da nije normalan?! Mićunović (prekida prepirku): Budimo tolerantni!“ Pomenuti novinar, par godina kasnije kao glodur Kurira otišao je na intervju sa Tadićem, tada predsednikom Srbije. Ovaj se u of rikord razgovoru setio transkripta rekavši: „Sve je ono super ispalo. Tačno ste preneli. Jedino što nije Živković rekao jedi govna. To sam rekao ja.“

I mada je Kurir redovno apostrofiran kao mafijaško glasilo, remetilac istrage o ubistvu premijera i antireformski medijski elemenat retrogradnih snaga, svi funkcioneri DS i ostalih demokratskih partija redovno su davali izjave i intervjue. Predsednik se, kažu, jedino naljutio kada su pre dve godine, kao glavni naslov predsedničkog intervjua stavili naslov: „Pevao bih Dinkiću“. Sigurno najveći presedan, ipak, predstavlja činjenica da je prvi intervju posle ubistva svog supruga Ružica Đinđić od svih medijskih opcija koje su „autorizovale“ pravo na lik i delo Zorana Đinđića, dala upravo – Kuriru. Ispalo je da njoj ne smeta što su oni nekad potpuno otužno forsirali prilično „zemunski“ pristup atentatu – od posvećivanja cele naslovne strane nekom dileru deviza iz Borče, koji se predstavljao kao Kapetan Džo, pripadnik JSO („Ja nisam mogao normalno da spavam dok je on bio živ“- rekao je taj u majici sa iskeženim vukom za koju se ispostavilo da ju je pazario na pančevačkom buvljaku), do legendarnog intervjua sa 400 pitanja za Legiju. I isto toliko njegovih zanimljivih odgovora. Nikada nije otkriveno kako je taj Ulemekov intervju stigao do kabineta vlasnika Kurira, a odande na naslovnu stranu. Što je slučaj i sa mnogim drugim aferama – čija je neidentifikovana putanja neretko ukazivala da je Kurir u pojedinim periodima ličio na „novinu za iznajmljivanje“, kako ga je jedared krstio Aleksandar Tijanić.
Priličan broj istina na koje su se potom kačili ostali mediji isplivao je iz „kurirske kujne“ – uz šablonski naslov „Okle pare?“, jedan od zaštitnih znakova uređivačkog koncepta, saznavalo se o tajno osnovanoj firmi ministarke Marije Rašete Vukosavljević, vili na Dedinju guvernera Radovana Jelašića, da je vicepremijer Miroljub Labus od „Soni Eriksona“ dobio stipendiju za ćerku… i još mnoge „tajne“ koje su drmale establišment. Sa druge strane – u novine su znale da uđu i potpuno neverovatne stvari – neka anonimna dojava, bez pečata i potpisa „o sumnjivim poslovima Mlađana Dinkića“, koja je objavljena uz, za teoriju novinarstva zanimljivu fusnotu: „Ostavljamo čitaocima da sami procene šta je od ovoga tačno“. A poznato je da čitaoci tabloida imaju istančan smisao za razlučivanje laži od istine, jelte. Ili kada je, u potpuno radikalskoj uređivačkoj fazi koju je forsirao vlasnik uz pomoć dovedenih takoreći anonimnih urednika, ali odličnih klimoglavaca, svaki dan, feljtonski, objavljivana „bajka“ o izvesnom Britancu Hilu, „atentatoru na Đinđića“, prepuna fascinantnih budalaština, za koju nije bilo jasno da li je pisao Le Kare ili Le Gija.
Izgleda da je to nepostojanje jasnih sistema uticalo da je tamo moglo ono što ne može drugde – u Kuriru si, recimo, mogao objaviti kolumnu protiv uređivačkih poteza Kurira, sprdačinu na račun Legijinog intervjua, te nekakvog teksta koji se kosio ne samo sa novinarskom, već i najobičnijom etikom – gde je Mira Karanović nazivana „Šiptarkom“, i „ženom koja hodi utabanim antisrpskim stazama“ - zato što glumi likove Muslimanke i Albanke (!?). List je često služio za obračun sa zacrtanim „targetima“ – vlasnikov sukob sa Dinkićem doveo je do toga da lik lidera G17 postane nešto kao stalna vinjeta naslovnice. Samo su se menjale uvrede i vrednosni sudovi: Hohštapler, Bandit, Prevarant, Lopov...
Epilog svega: država je zbog Kurira donela represivne izmene i dopune Zakona o javnom informisanju (kako je to u stihu napisao nedeljnik Vreme: „Cilj je Rodić Raja, a odoše naša jaja.“) Vlasnik je uhapšen i traje mu suđenje zbog utaje poreza i zloupotrebe službenog položaja. Neke optužbe su iskopane iz vremena kada je kao vlasnik štamparije „Glas“ jedini pristao da štampa opozicione biltene i glasila. Zbog toga se niko ne buni, pa ni sadašnji Kurir. List se „politički“ smirio, ali i dalje ima veliki tiraž – odavno nisu objavili neki žestok tekst protiv vlasti, dok se na naslovnoj strani, umesto Dinkićevih, smenjuju likovi Ekrema Jevrića i ostalih „farmera“. Što je najuočljivije – svi ostali listovi, koji u međuvremenu nisu postali Kurir, svojski teže tom idealu. Oni koji bi još da se bave „pisanjem“ polako se povlače na veb izdanja.



Autor: DRAGOLJUB PETROVIĆ