Kritika uzdignuta na nivo prikaza

Nebojša Spaić

Obradovao me je tekst prepoštovanog kolege Ivana Medenice, u kome govori o tome da sam sproveo „kulturni genocid” nad „jednom od važnih ustanova srpske kulture – umetničkom kritikom u NIN-u”. Zahvalan sam mu što je taj tekst započeo ličnom ispovešću, pa je, evo, i meni omogućio da podelim s čitaocima Politike informaciju o svojim radosnim osećanjima.
Obradovao me je, pre svega, jer se s mnogim od onoga što je rekao slažem – na stranu zadovoljavanje sujete, što mi pridaje značaj nekoga ko može da sprovede genocid nad bilo čime, makar i nad slabašnom srpskom kritikom. Slažem se da je svrha umetničke kritike da se obraća umetnicima. Slažem se kada prepoštovani g. Medenica napiše da „tendencija skraćivanja umetničke kritike i sledstveno tome promena njene suštine nije samo odlika NIN-a i srpskih medija generalno”, već i da je to globalna pojava. Slažem se i da su oblasti kojima su kritike u NIN-u bile posvećene, njih „pregršt”, od književnosti, ozbiljne muzike i pozorišta do stripa, filma i roka, i dalje redovno prisutne u NIN-u. Potvrđujem, evo, i da je razlog za sve to bio da se privuče publika. Pa još i mlađa.
Slažem se da je sve to tako. Između ostalih, upravo i iz tih razloga u NIN-u više nema, niti treba da bude, umetničke kritike u smislu u kom g. Medenica o njoj govori. Ono što se u novinarstvu podrazumeva pod kritikom, novinskom kritikom, jeste ono što s teoretičarske pozicije bivši kritičar NIN-a Medenica s pravom naziva „prikazima”, i to je ono što NIN objavljuje. Dozvoljavam sebi da, kad se već prepoštovani g. Medenica hvali da predaje teoriju kritike na doktorskim studijama na FDU, kažem da i sam imam iskustva kao književni kritičar, čime sam se bavio na početku karijere, ali i da imam novinarskog iskustva, čime on, koliko znam, ne može da se podiči, pa da sam bar koliko i on kompetentan da sudim o odnosu umetničke kritike i novinarstva.
S vrednosnim sudovima g. Medenice ne mogu da se složim. On kaže da se kritika „srozava” na nivo prikaza. Ja bih rekao suprotno – da se na njega uzdiže. Prikaz, odnosno novinska kritika mora da od umetničke kritike bude preciznija, ubojitija, hrabrija, dinamičniji, oštrija, pa još na manje prostora. U prikazu nema mesta za teorijsko zamagljivanje i impotentne jezičke bravure kojima je kritika tako često sklona (čast izuzecima, uključivši kritiku kakvu je za NIN pisao baš g. Medenica). Prikaz, da bi bio takav kakav treba da bude, zahteva veću veštinu, snažnije iskustvo i odlučniji stav nego umetnička kritika, pogotovo u provincijalnoj sredini kakva je Srbija.
Raduje me i što sam u prilici da pomenem pitanje upravo te provincijalne sredine, „čaršije” koja provejava kroz tekst prepoštovanog Medenice kada pominje neimenovane kolege za koje „čuje” da imaju „isti poriv” kao i on da za kulturni genocid osude NIN, odnosno moje izmene uređivačke politike; čaršije koja se ukazuje u njegovom tekstu i kada ga nije stid da proziva ugledne kolege, takođe retke blistave izuzetke na sceni takozvane umetničke kritike koje pišu za NIN (ne kraće, naprotiv – jedan od njih koji je redovno pisao u svakom drugom, sad piše u svakom broju, a drugi osim kritike objavljuje autorske tekstove kada god se ukaže potreba i to daleko duže, da pomenem – ako je dužina sama po sebi kvalitet, nego što su bile kritike čijim izbacivanjem kulturno genocidirah Srbiju), čaršije koja eto, nešto šuška i gunđa, a hrabri g. Medenica sme da krikne u njeno oštećeno ime. Čaršija me ne zanima. Zanimaju me čitaoci NIN-a, naravno i umetnici među njima koji u njemu mogu da dobiju relevantnu, pouzdanu, aktuelnu, značajnu, tačnu, preciznu informaciju o najvažnijim, kako kulturnim tako i političkim, ekonomskim, društvenim i svetskim pitanjima.
NIN su novine. Mi objavljujemo novinarske tekstove. NIN radi svoj posao. Obradovala me je, u mogućnosti odgovora prepoštovanom g. Medenici, nadasve, mogućnost da kažem da sam ponosan što NIN ništa, osim novinarstva, dobrog novinarstva, najboljeg novinarstva, koliko znamo i umemo, ne zanima. Jer, po novinarstvo su pogubne bilo kakve misije van njega samog – političke, nacionalne, državne, ove ili one, pa i kulturne. Kuda novinarstvo koje ima cilj izvan samog sebe može da odvede, videli smo devedesetih. A vidimo u mnogim medijima i danas. Slažem se sa g. Medenicom da NIN nije takav, da nije katalog ničega, pa ni umetničkih tendencija.
Vidim, g. Medenica zlosluti kakav je tiraž NIN-a. Raduje me što može da proveri – sam NIN ima približno isti prodati tiraž kao zajedno svih pet listova koji su mu direktna konkurencija.
Jedna stvar me nije, međutim, obradovala – tekst prepoštovanog kolege Medenice podstakao je pitanje šta je ne samo s umetničkom kritikom, nego i s kulturom, kojima je uporište bilo tamo gde mu mesto nije – u novinama, koje radeći svoj posao ispada da mogu da nad kulturom uopšte, a kritikom posebno, sprovedu genocid. Zašto nema generacija kritičara (između ostalih i onih kojima g. Medenica predaje) koji pišu tako da i čitalac, koji nije stručnjak, poželi da tu kritiku pročita, niti ima časopisa, ako dobro razumem g. Medenicu, u kojima je kritika institucija, kao što je bila u NIN-u. A u NIN-u je jedina institucija – novinarstvo.
Autor: NEBOJŠA SPAIĆ